Socijalni zadatak fudbalskih klubova

Mihael Kober veoma koncentrisano prati šta se događa na terenu. Gleda i levo i desno, u međuvremenu baca pogled na beleške i čitavo vreme taj dvadesetogodišnjak neprestano govori u mikrofon: „Lopta leti sve do pet metara od gola, Elija Sorijano je prihvata glavom i skače visoko u vazduh“ – govori u brzom ritmu dok pušta da ga obuzme žar utakmice. „Trebalo je da uradi nešto više od toga! Lopta prolazi bar tri metara pored leve statuve...“

To nije običan prenos utakmice za slušaoce radija: to je živi prenos utakmice odigrane u nedelju 23. oktobra za slepe navijače tima Vircburg Kikers. Ta nova ekipa druge lige od ovog februara na svom stadionu nudi i takav način praćenja igre. U stvari, u prvoj i drugoj nemačkoj fudbalskoj ligi takva usluga već odavno je uobičajena stvar. Još 1999. je Bajer iz Leverkuzena organizovao prvi takav prenos.

Četvoro entuzijasta za mikrofonom

„Fudbalski klubovi imaju i svoj socijalni zadatak“, objašnjava nam Johanes Pop koji je kod Kikersa zadužen za sve što ima veze sa stadionom i njihovim igrama na domaćem terenu. „Nemački fudbalski savez ponudio nam je finansijsku pomoć za nabavku tehnike i odmah smo prihvatili tu pomoć.“

Tako je na stadionu postavljeno četiri odašiljača preko kojih se opis igre prenosi na šest posebnih prijemnika sa slušalicama. Oni kojima je to potrebno, takav prijemnik mogu da dobiju u upravi stadiona. Jedino je potrebno da najave svoj dolazak na utakmicu 24 sata pre nego što ona počne.

U Vircburgu svi spikeri to rade na dobrovoljnoj osnovi. Četvoro ih je – osim Kobera, tu je i Filip Šimpf, Markus Majer i jedina žena među njima, Katarina Fehner. „Uvek nas je četvoro, jer prenos utakmice za slepe može da bude prilično naporan“, objašnjava Majer. „Menjamo se svakih četiri, pet minuta“, dodaje Kober. Moraju povremeno da „osveže grlo“, ali i zato da „tako bude zanimljivije slušaocima“.

Utakmica drugoligaša bolja i od Reala

Džem Toren ima 26 godina i od svoje osamnaeste godine je slep. Boluje od nasledne bolesti od koje je sve više i više gubio dar vida. Ali pre toga se zarazio fudbalom, tako da su mu ti prenosi utakmice na stadionu poseban doživljaj. Ne samo da čuje atmosferu na tribinama, već ovako čuje i tačno šta se zbiva na terenu. „Osim toga, to što govore reporteri na stadionu, mnogo je detaljnije nego što govore komentatori na televiziji ili na radiju dok prenose utakmice“, kaže nam Toren.

On dolazi gotovo na svaku utakmicu, bar dvadesetak puta godišnje. I, što je najvažnije, on uživa u utakmicama drugoligaša koji se trudi da ponovo ne padne u niži rang takmičenja: „Kad slušam prenos utakmice Lige šampiona na radiju, uglavnom se smrtno dosađujem.“

Četiri reportera na stadionu u Vircburgu nisu nikakvi profesionalci koji imaju iskustvo za mikrofonom. Oni su samo obični ljubitelji fudbala, a svoj zanat su ispekli na dvodnevnom intenzivnom kursu koji je organizovalo Udruženje za brigu o radnicima (Arbeiterwohlfart AWO), uz pomoć Instituta za slepe iz Vircburga. Upravo je to Udruženje inicijator da takvi prenosi budu organizovani na svim stadionima i uz pomoć Fudbalskog saveza i Fondacije nemačke savezne lige, u protekle dve godine mnogo toga se postiglo.

Internet-stranica „Fudbal za slepe“ Udruženja za brigu radnicima ne samo da nudi prenose gotovo svih susreta Prve i Druge savezne lige – čak i nekih međunarodnih utakmica, nego se trudi da ponudi i neku vrstu sportskog žurnala sa najvažnijim zbivanjima. Isto tako, tu su i iscrpne informacije o svim klubovima i njihovoj brizi za takve navijače.

Mnogo pravila, ali i jedna sloboda...

Kad pitamo Mihaela Kobera koja je razlika u njegovom prenosu od onoga što se može čuti na radiju, on nam objašnjava: „Tu neprekidno morate da govorite ko ima loptu, gde je lopta, ali i šta se inače događa na terenu i van njega.“ Reporteri u „pravim“ medijima obično samo kažu ime igrača koji vodi loptu, a inače ćute ili pričaju anegdote i statistike. „Mi moramo stalno da opisujemo ono što se događa“.

I ne samo na travnjaku: onima koji imaju dar vida, često nije ni jasno šta sve čini jednu fudbalsku utakmicu. Zato svojim korisnicima objašnjavaju i kakve dresove nosi domaća i gostujuća ekipa, koliko je posetilaca, kakva je atmosfera...

I dok takvi reporteri imaju mnogo više posla od onih iz medija, Džem Toren nam opisuje i da oni mogu i smeju, za razliku od profesionalaca, da navijaju za „naše“. „U opisima slobodno mogu da budu i pomalo pristrani“, kaže nam taj navijač. I to se u njegovim slušalicama i čuje, jer ti reporteri ne kriju da i njihovo srce kuca za Kikerse.