Slučaj Arno Šmit

(Pre dobrih dvadeset pet godina sam, tražeci pisca cije bih delo sistematicno prevodio sa nemackog na tada zvanicno srpskohrvatski jezik, prelistavao i knjige Nemca Arna Šmita. Vec posle prvih recenica u citanju bilo kog Šmitovog teksta sam se odmah osetio kao da sam hodao kroz gusto šipražje. Malo šta mi je tu bilo jasno. Ipak, bio sam na neobjašnjiv nacin ocaran bogazima, rupama, zagoentkama, zamkama, provalijama i neprohodnošcu teksture Šmitovih knjiga. Ipak, odlucio sam se za prevodenje tekstova drugih pisaca. Da li su i ostale kolege prevodioci zaobišli Arna Šmita iz slicnih razloga? Arno Šmit je do danas ostao jedan od najmanje prevodenih pisaca na danas zvanicno srpski jezik. Sem nekoliko nešto razumljivivije pisanih pricica, ne postoji ništa prevedeno od njegovih mnogobrojnih knjiga. Arno Šmit ostaje enigma savremenom citaocu i na izvornom, nemackom jeziku. Danas bi ovaj pisac, umro 3. juna 1979, imao tacno devedeset godina. I mi pažnju posvecujemo njegovom slucaju. Dakle, evo kako stoje stvari sa Arnom Šmitom:)

Malo ko ostaje hladnokrvam, citanjuci knjige Arnoa Šmita. Jer taj nemacki pisac odmah podiže famu kultne licnosti, ali i deluje odbojno. U oba slucaja podiže temperaturu citanja. Dakle, malo koji pisac nemacke književnosti u drugoj polovini XX veka toliko polarizuje citalaštvo. Malo koji nemacki pisac deluje toliko ekstremno.

Pristalice Šmitovog više nego komplikovanog stila pisanja ubrajanju njegove knjige, i to sve, od Levijatana, objavljenog 1949, pa do Sna cedulje, knjige objavljene 1970, u istu ravan sa delima Džejmsa Dojsa, Alfreda Deblina i Vladimira Nabokova, prevahodno se pozivajuci na doslednost u avangardizmu koji sprovodi ovaj pisac. Protivnici ekpserimentalnog stila pisanja Arnoa Šmita, prezasicenog onomatopejama, igrama reci i književnim asocijacijama, svode njegovo delo na puko osobenjaštvo i na razmetanje znanjem.

Arno Šmit je roden na današnji dan, 18, januara 1914. u Hamburgu, u siromašnoj porodici. Od pocekta svoje književne karijere je on bio predmet književnih i politickih sporova. A vec mu je debitantska zbirka pripovedaka, Levijatan, bila nagradena nagradom grada Majnca, za pokazanu izuzetnu snagu jezickog delovanja i za formalne inovacije. Bilo je to 1950.

Zbog demonstrativnog pokazivanja gadenjem prema konzervativnim tenedncijama u društvu u periodu kanclerovanja Konrada Adenauera i zbog odbacivanja niza pojava na sceni kulture u Nemackoj, Arno Šmit je postao previše uocljiv na savremenoj književnoj sceni Nemacke. Kao da je sam sebe proizveo u "autsajdera". I danas se za njega tvrdi da je to autor samo jednog uskog kruga obožavalaca, okupljenih i organizovanih oko Fondacije Arno Šmit i oko Društva citalaca Arnoa Šmita. Arno Šmit je sebe odredio kao naslednika pisaca u tradiciji nemacke prosvecenosti. "Bez domovine, bez prijatelja, bez vere", glasile su Šmitove devize.

I njegovo kultivisano samotnjaštvo, i kutivisani ofanzivni ateizam su delovali provokativno na savermenost i pravosude. Protiv knjge Predeo mora u Pkahontasu, objavljene 1955, je pokrenut krivicni postupak, zbog blasfemije i pornografije. Kasnije je proces obustavljen. A sledeci roman Arnoa Šmita, Kameno srce, objavlen je 1956. u cenzurisanom izdanju. I tek je 1986. objavljena neskracena verzija ove provokativne knjige.

Arno Šmit nije bio obdaren samo za književnos, nego i za matematiku. Sastavio je sedmo-, deseto- i trinaestocifrene logaritamske tablice. Novac je zaradivao pišuci eseje za radio-programe, a u tome su mu pomogli pisci Alfred Anderš i Martin Valzer. Sem toga je Arno Šmit prevodio sa stranih jezika. Preveo je dela Edgara Alana Poa, pa Džejmsa Fenimroa Kupera, i Vilijama Foknera. Kao autodidakt je radio i na opširnoj biografiji pesnika nemakog romantizma, Fridriha de la Mot Fukea. Razume se da je književna kritika sve što je Šmit uradio registrovala i komentarisala. Ipak, citalaca je imao samo u malo broju.

Godine 1970. je objavljen roman Arnoa Šmita San cedulje u osam tomova. Tu je on - na 1334 stranice formata A3, ispisane rukom, pri cemu je na svakoj strani pisao više puta preko vec napisanog teksta - a to je sve obuhvatilo volumen od nekih 5 000 stranica - izneo zbornik rezultata dugogodišnjeg rešerširanja. A radilo se o sadržini materlijala prepisanog sa nekih 120 000 ceduljica. To je zapravo autobiografsko svedocanstvo, bazirano na delima Šmitovih kucnih književnih bogova, Edgara Alana Poa i Fukea. Za to delo je Arno Šmit nagraden Geteovom nagradom, 1973.

Arno Šmit je živeo skromno. Nije mnogo zaradivao. Zato ga je i ostavila žena, Alisa. Ipak, egzistencijalno stanje pisac je poboljšano tek poseldnjih godina života, jer tada ga je u zaštitu uzeo Jan Filip Remtsma, mecena iz Hamburga. Remtsma je i osnovao Fondaciju Arna Šmita. Sabrana dela ovog pisca je 2002. godine objavila izdavacka kuca Zurkamp.