Signal za buđenje
Izborni rezultat je politički potres svoje vrste: iznenađujuće veliki uspeh FPO-političara Norberta Hofera na predsedničkim izborima u Austriji je alarm za ostatak Evrope. Funkcija je doduše uglavnom reprezentativna, ali pruža mogućnost političkog uplitanja. Hofer je već ranije zapretio da će, ukoliko pobedi na izborima, nastojati da rasformira socijaldemokratsko-konzervativnu vladajuću koaliciju. Njegova stranka je, prema anketama, trenutno najjača u Austriji. Alpska republika bi tako, nakon Poljske i Mađarske, mogla da postane još jedna zemlja Evropske unije sa desničarsko-populističkom vladom.
Predaja bivših narodnih stranaka?
Komentatori u Austriji kritikuju da je slab rezultat bivših narodnih partija i rezigniran odnos prema FPO-u znak predaje konzervativaca i socijaldemokrata. Premijer Fajman se od političkog prijatelja Angele Merkel, kada je reč o izbegličkoj politici, pretvorio u jednog od njenih najvećih protivnika. Ali to mu na izborima nije bilo od koristi. Kako je moguće odustati i kandidata poput Hofera – bivšeg člana bratstva nemačke nacionalne orijentacije – ne napadati svom žestinom, već oko njega hodati na prstima?
I naravno, kako je moguće odustati od slanja najjačeg protivkandidata u stranci u izbornu trku? Umesto toga, obe, nekada velike stranke, očigledno su kandidovale ljude koji ni sami nisu bili preterano zainteresovani za izbornu pobedu. To je političko samoubistvo iz straha od smrti! U Beču se sa žaljenjem posmatra sopstveni krah. To možda ima neki morbidni šarm, ali je dramatična politiöka greška. Jer ponovo proterati desničare sa vlasti je teško, kao što znamo iz istorije 20. veka.
Oni su svi drugačiji, a opet slični
„Nacionalna snaga“ u Rumuniji, „Naša Slovačka“ i „Jobik“ u Mađarskoj dokaz su snaženja desničarsko radikalnih pokreta, naročito u istočnoj Evropi. Ali sa strankom FPO, Nacionalnim frontom u Francuskoj ili Danskom narodnom partijom, takva politička boja ostvarila je šokantno veliki uspeh i u zemljama sa dugom demokratskom tradicijom. Posebno u Poljskoj, gde je partija „Pravo i Pravda“ (PiS) pokrenula demontažu demokratskih institucija, uskratila medijske slobode i zemlju za samo nekoliko meseci gurnula u izolaciju, može da se vidi šta znači kada vlast preuzmu desničarski nacionalisti. Oni uništavaju demokratiju, jer to je preduslov za njihov ostanak na vlasti. Novi radikalni desničari su svi doduše različiti, ali principijelno veoma slični.
Takav trend u Evropi ne smemo da posmatramo pasivno. Onaj ko želi nešto da promeni, mora hitno da postane aktivan. Najpre je potrebno desničarima uskratiti pažnju. Jer su antidemokratija, rasizam, nacionalizam i mržnja protiv islama i stranaca neprihvatljivi. Nikada nije dosta to naglašavati.
Moramo da objasnimo da povlačenje iza nacionalnih granica nije odgovor na globalizaciju sa njenim neželjenim posledicama. Ili Austrija, Slovačka i Mađarska, svaka pojedinačno žele da stanu na put prevlasti finansijskog kapitala ili ekspanziji Kine? Takva obećanja su apsurdna, besmisao treba razotkriti i pre svega ponuditi bolje odgovore. I na kraju krajeva, stare narodne stranke bi morale ponovo da se pobrinu za gubitnike globalizacije, jer u njihovom nezadovoljstvu se krije politički eksploziv.
„Dobra stara vremena“ nisu bila bolja, već samo stara
Čežnja za „dobrim starim vremenima“, koju propagiraju desničarske stranke je besmislena. Ona su doduše stara, ali nisu bila bolja, sigurno ne bolja nego što je sadašnjost. I tu je potrebno mnogo objašnjavanja. Nostalgična želja za naizgled jednostavnijim svetom je razumljiva – ko i sam ponekad ne bi slično pomislio. Ali isključivo je važno stvoriti bolju budućnost, jer u prošlosti žive samo njeni duhovi. Desničari rado falsifikuju istoriju, kao što u Poljskoj sada može da se vidi. Izazov za sve demokrate u Evropi, s obzirom na takav razvoj događaja, je jasan: ne gledajte nemo na desničarski populizam – obračunajte se sa njim!