Sida – novo ruho za stare bolesti?
29. jul 2014.Nastavak teksta: Alternativni pogledi na sidu.
Pristalice alternativne teorije o sidi kritikuju zdravstvenu industriju i zbog prvog i najvažnijeg medikamenta kojim je počelo lečenje side, anti-retrovirusnog zidovudina poznatog pod skraćenicom AZT. On je postao stožer terapije 1987. i to zato što, prema objašnjenju ortodoksne medicine, on blokira replikaciju enzima koji omogućava umnožavanje HI-virusa. AZT je, doduše, sintetizovan još 1964. Njegov tvorac Džerom Horvic nadao se da će moći da ga upotrebi u borbi protiv raka. Međutim, lek nije bio delotvoran. Naprotiv, bio je toliko toksičan da se u laboratorijskim eksperimentima tretira kao otrov. U nemačkoj klasifikaciji opasnih materija on pripada klasi 08 – opasan po zdravlje. Prateći delovanje ovog leka, Peter Disberg, jedan od najvećih svetskih virusologa, došao je do zaključka da upravo AZT izaziva tipične simptome side. I zaista, u drugoj polovini devedesetih godina, došlo je do bitnog smanjivanja dnevne količine zidovudina u terapiji – i njegovog kombinovanja sa drugim lekovima koji prigušuju njegova toksična dejstva. Ali, antiretrovirusni preparati su i dalje temelj terapije.
HIV i sida
Osnovni mehanizam side, onako kako ga objašnjava ortodoksna medicina, jeste uništavanje T-ćelija koje služe kao odbrana organizma, i koje proizvodi grudna žlezda (timus-otuda i oznaka „T“). U to je prvi posumnjao Peter Disberg koji je otkrio da najviše jedna od 104 T-ćelije reaguje na HIV i doveo u pitanje tezu da HIV uništava T-sistem. On je, između ostalog, ustanovio i da je struktura genoma kod HIV-a identična onoj kod već poznatih retrovirusa i da u njoj nema gena specifičnih za sidu koji se kasnije aktiviraju. Disberg u svoj radu dokazuje da se zvanična teorija o HIV-u kosi sa klasičnim uslovima javljana viralne patogeneze. To je dalo podstrek i drugim istraživačima koji tvrde da HIV – onako kako je predstavljen javnosti – ne izaziva sidu.
Većina protivnika zvaničnog učenja o sidi slaže se u oceni da je ona zapravo postala novo ruho za već postojeće bolesti, pre svega za slabljenje imunog sistema zbog droge, loše ishrane, trajne terapije antibioticima, ekscesivnog seksualnog života i – stresa. Mnogi lekari leče stečenu imunodeficijenciju prirodnim medikamentima. Srpski lekar Todor Jovanović, koji spada u najoštrije kritičare zvaničnog medicinskog establišmenta, proizveo je prirodni lek koji je bio toliko uspešan da mu je Ministarstvo zdravlja SAD početkom devedesetih godina stavilo na raspolaganje laboratoriju i svu potrebnu opremu u Votergejtu.
To samo pokazuje da mejnstrim i alternativna medicina često nisu tako suprotstavljeni polovi – doduše, samo dok alternativa svojom kritikom ne zadre dublje u funkcionisanje zdrastvenog sistema. A baš to karakteriše Jovanovića koji tvrdi da je zvanična priča o sidi „prevara“ koju je pratio na samom izvoru – on je imao svoju ordinaciju u Durbanu i sarađivao sa naučnim institutima Luj Paster (i timom Lika Montanjea), institutom Karolinska u Švedskoj, Medicinskim fakultetom u Londonu itd. Izučavanjem side se bavi od samog početka njenog postojanja.
Upitno prenošenje seksualnim odnosom
Posebno skandalozan za medicinski establišment jeste stav opozicije prema kojem se HIV ne prenosi seksualnim odnosom. Jovanović prenosi da je za vreme svog rada u Južnoj Africi imao priliku da pregleda stotine prostitutki među kojima su neke imale seksualni odnos bez zaštite sa više od 1.000 muškaraca – i da nijedna nije bila pozitivno testirana na retrovirus. Julijane Zaher piše da je 1987. po nalogu nemačke vlade radila na studiji sprovedenoj na zatvorenicima – zbog pretpostavke da tamo ima dosta obolelih usled homoseksualnog polnog opštenja i višestrukog korišćenja špriceva za drogu. Studija je trebalo da traje 10 godina, ali je prekinuta posle dve i po godine jer nije pronađena nijedna zaražena osoba. To, međutim, mediji nisu preneli – „nije se uklapalo u koncept“.
Ista autorka se poziva i na studiju sprovedenu u Kaliforniji koja je počela takođe 1987. Tamo su tokom 10 godina praćena 442 takozvana diskordantna para (jedan partner je HIV-pozitivan a jedan HIV-negativan). Partneri su imali polne odnose kako za zaštitom, tako i bez nje. U Američkom žurnalu za epidemiologiju je 1997. objavljen rezultat tog proučavanja: nije bilo prenošenja virusa. Na to ukazuju i drugi radovi, među kojima i „Inficiranje HIV-om u subsaharskoj Africi nije objašnjeno seksualnom ili vertikalnom transmisijom“ objavljen 2002 (autori: Giselkvist/ Roterberg/ Poterat/ Druker).
Temeljne sumnje i lekovi
Lekari koji „izazivaju medicinsku elitu“ danas uglavnom uče svoje pacijente da telo – kada mu popusti odbrana – ne može da se regeneriše bez radikalne promene navika i uključivanja svih fizičkih i psihičkih aspekata individue u taj proces. Mnogi smatraju da je sindrom stečene imunodeficijencije samo nastavak evolucije poznatih oboljenja, te da je industrija koja prati etabliranu nauku o HIV-u i sidi zavela milione ljudi na pogrešan put. Ortodoksna medicina to smatra teorijom zavere, a mediji o tome uglavnom ćute, tako da javnost nema mnogo prilike da se upozna sa kritičkim mišljenjem. Samo medikamenti mnogih kritičara relativno lako mogu da nađu put do apoteka i pacijenata – dokle god u propratnim uputstvima nema priče o pozadini njihovog nastanka.