Sarburška ekstaza
17. avgust 2019.
Ime Sarburg je jednostavno za odgonetanje. Tvrđava na reci Sar. Sa rekom Sar je malo drukčije. Prvi zapis o njoj se nalazi u pesmi rimskog pesnika i carskog činovnika Avsonija u četvrtom veku naše ere – tamo se pominje Saravus. Ipak, ime je starije i od Rimljana koji su ovde stolovali i od Kelta koji su gospodarili pre njih. Ser ili Sar u indoevropskom korenu znači teći, proticati.
Varoš Sarburg nalazi se dvadesetak kilometara jugozapadno od Trira, na krajnjem zapadu Nemačke. Istorijske knjige kažu da je varoš prvi put spomenuta 17. Septembra 964. u ugovoru o izgradnji utvrđenog zamka koji se dovodi u vezu sa Zigfridom, luksemburškim grofom.
I odmah dolazimo do jedne bitne odrednice ove pitome doline. Varoš od nekih sedam hiljada stanovnika je nadomak Luksemburga i Francuske. A utvrđenje sa zamkom koje je nastalo na brdu Hubelumu iznad reke Sar spada u najstarije zapadnonemačke tvrđave tog tipa.
Hiljadu godina kasnije
Ovamo sam stigao jednog predivnog sunčanog dana, više od milenijuma posle podizanja utvrđenja, pa kao i svaki radoznali putnik, imam iluziju da ću upoznati drevno mesto za samo jedan dan.
Od Trira vam vozom ne treba ni dvadesetak minuta i naći ćete se u podnožju brega sa tvrđavom. Već taj prizor u čoveku izazove onu inicijalnu radost koju u nama izaziva probuđena nada da slede lepi časovi susreta sa novim. Preći ćete most i zaputiti se naviše.
Napor uspona će biti nagrađen jedinstvenim pogledom. Sar se kao zmija zario u stomak zelene sočne doline okružene pobrežjima punim – vinograda.
Utvrđeni vrh je bio strateški važan za vreme verskih ratova u šesnaestom veku. Svako ko je gledao holivudske filmske epove o srednjem veku umeće da zamisli kako odozgo, sa vrhova kula pada kiša vrelog olova i izmet, a odozdo, od reke, katapulti šalju stene da tupim udarima izmrve kamen zidina.
Šta nas toliko fascinira kod zamaka i tvrđava? U principu, od 18. veka niko više nije mario za utvrđene uzvisine, jer su izgubile vojni značaj, a prestiž se više nije pokazivao u kamenim, hladnim dvoranama već u raskošnim gradskim domovima. Zidine su počele da propadaju. Sve dok romantičari nisu izmislili slavnu prošlost u kojoj pod oklopima vitezova nije bilo svraba i smrada, već je njihovo srce trubadurski kucalo za nedostižnu damu u čije ime su bili spremni na velika dela.
Sve veće interesovanje za sopstvenu prošlost nagnalo je upravu varoši Sarburga da 1860. kupi Zamak za svega 325 talira. Zahvaljujući pedantnim gradskim arhivama znamo tačno koliko srebrnjaka je vredela slavna prošlost utvrđenog brda.
Habzburška varoš
Ali i varoš koja je nastajala u podnožju napredovala je brzo. Prvi Habzburg koji je ujedno bio i nemačko-rimski kralj, Rudolf, podario je 1291. Sarburgu gradska prava. Tada je to značilo da je naselje dobilo autonomno pravo da od trgovaca koji idu putem koji pripada gradu mogu da zahtevaju da se zaustave i ponude svoju robu na trgu na prodaju, ili da plate putarinu. U nekim slučajevima gradovi su imali privilegije da zahtevaju da na njihovoj teritoriji robu prevoze samo gradski brodovi ili karavani, pa bi trgovci pretovarali svu robu na teritoriji autonomnih gradova na lokalna pleća. Oko 1500. Sarburg je, kažu gradske hronike, brojao stotinu ognjišta – tada se nisu brojala plemićka i sveštenička domaćinstva.
Tokom istorije Sarburg uglavnom deli sudbinu obližnjeg Trira, čiji je biskup ujedno bio i izborni knez – jedan od trojice duhovih izbornika koji su uz nekolicinu svetovnih kneževa birali nemačkog kralja. Sudeći po razvijenom vinogradarstvu u celom kraju od Rajne do zapadne nemačke granice, vino je prijalo i biskupima i monasima i običnom svetu.
U svetskim ratovima Sarburg se nalazio odmah na liniji fronta, da bi po završetku ratova – od Napoleona pa nadalje – bio deo Nemačke koji je okupiran, anektiran pa opet vraćan u sastav matice. Sve je to varoš preturila preko glave, zahvaljujući, možda, prvoklasnom belom vinu od rizlingovog grozda.
Mozelski rizling
Ovdašnja vina su do 2007. svrstavana u regiju koja se zvala Mozel-Sar-Ruver po reci Mozelu i njegove dve pritoke. Od te godine se sva vina iz regije označavaju kao mozelska. Ona spadaju u najbolja bela vina na svetu. Vođen tom mišlju, ostavljam istoriju udžbenicima i upućujem se u centar.
Neupućeni namernik će biti iznenađen lepotom mesta. Potok Lojk je u samom centru zaustavljen na njegovom strmom putu prema Saru. Iza brane je vodopad visok 20 metara i istorijska vodenica, koja je danas gradski muzej esnafa i zanata. Sa leve i desne strane potoka su restorani i kafei. Nekadašnje uske kućice ribara i brodara danas ulicama Sarburga daju neodoljivi šarm. Svako ko uspe da pronađe neko lepo mesto za stolom pored vode može da kaže da je srećnik.
Ono što izađe na sto jeste solidna nemačka hrana kao podloga za vrhunsko belo vino. Nešto jezgrovitiji ukus od srodnih vina uz Mozel, ovo belo vino, kažu, leči stomačne tegobe, pročepljuje sinuse i svojom paletom mirisnih nijansi uvek podseti na nekoliko stvari odjednom – zgnječenu dinju sa mandarinom i bademom, grozd sa kapljicom meda i trunkom vanile… Ovakvi poetski opisi nastaju samo ako gutljaje rasporedite bez žurbe na sve receptore koje je u ustima Tvorac dao čoveku.
Ovdašnji vinogradi su, kao što je običaj u celoj vinogradarskoj regiji, nazivani i vickasto i lepo. „Saarburger Rausch" – Sarburška opijenost ili ekstaza, jeste vinogradsko brdo koje počinje odmah iza zadnjih gradskih kuća.
Geologija, loza, čovek
Na strimim padinama sunce celi dan miluje lozu. U ovom kraju su zime blage, a leta umerena. Pola vinograda na Mozelu i njegovim pritokama zasađeno je na strminama uz reku, a zemljište se sastoji od argilošista. Argilos je na grčkom glina, a shistos – rascepana. Geolozi kažu da je dno praokeana dospelo pod presu kontinentalnih ploča, pa je glinasta materija sabijena pod visokim pritiskom i temperaturom postala stena sa karakterističnim krtim pločama. One mogu biti sive, plavkaste, crne ili crvene. Od njih se prave ploče za pokrivanje kuća. Porozne su pa koren loze hrane svojom sapranom utrobom. Tim stenama, ali i vrednim rukama ovdašnjih vinogradara, rizling duguje svetsku slavu, jer su stvorile rajsku podlogu za ovu sortu grožđa.
Rizling je, ustvari, mešanac. Tata mu je takozvana „hunska loza" čije se poreklo gubi u panonskoj nizini, a majka „divlja loza" zapadnoevropskih obronaka. Tu se umešao i kum „traminac" pa je dete ispalo lepo – izdržljivo, punog voćnog ukusa, i kada je zrelo ima voćnu punoću prožetu limunastom svežinom.
Slatkasta nota života
Za razliku od vojvođanskog rizlinga koji peščanom tlu duguje kiselkastu notu, pa je idealan za špricer, u ovim krajevima bi se mešanje vina i vode smatralo neprosvećenim gestom austrijskog porekla. Kiselkasta nota kod vinogradara iz ovih krajeva slovi kao odlika loše izbalansiranog vina.
Ovde se uzme gutljaj vode tek kada želite da odmorite čulo ukusa za sledeći gutljaj ili sledeću sortu vina.
U Sarburgu je za sunčanih dana najbolje zatvoriti oči i konobaru nasumice prstom pokazati nešto u delu vinske karte koja obuhvata domaću ponudu. Nećete se pokajati.
Inače, sledi se prosto pravilo – počinje se od suvljih ka voćnijim vinima, u obrnutom smeru bi vam prethodna voćna slatkoća blokirala ukus kod izrazito suvih vina.
Osmeh za jednu varoš
Predveče sam se oprostio od Sarburga. Sunce se zakačilo za šiljak krova crkve Svetog Arhiđakona Lavrentija, koji je zajednički mučenik pravoslavne i katoličke crkve. Još malo pa će potonuti iza vinograda i brega. Vreme je da se uputim u Trir.
Sigurno nisam otkrio sve što nudi Sarburg u svojoj razuđenoj prošlosti i u svojoj turističkoj, hedonističkoj sadašnjosti. Ali po vinu koje sam probao, po onome što sam video, ta varoš će ostati mesto na koje ću uvek pomišljati sa osmehom.