„Samo želim da preživim“

Široki makadamski put uzdiže se ka horizontu i stapa se njim, levo je more zbijenih kontejnera od rebrastog metala. Kontejnerski krajolik uokviruju stubovi za struju. Desno uz drum je ograda. Iza nje ništa – tu se završava kamp.

Veliko terensko vozilo iz kojeg izlazi Jan Jesen čini se malim u poređenju sa izbegličkim kampom Mam Rašan u severozapadnoj oblasti Ninava u autonomnoj regiji Kurdistana. Kamp je maltene gradić za sebe, tu živi više od 1.500 jezidskih porodica.

Novinar iz Esena Jan Jesen je humanitarac i sprovodi projekte u ovom regionu. Redovno dolazi ovde u severni Irak.

On je u poseti porodici Mezafara Bergesa Matoa. Jezid, na kraju tridesetih, izraz lica mu je prijateljski, ali život je ispisan na tom licu. Bore ga čine starijim. On i njegova porodica jedva su uspeli da pobegnu od terorističke paravojske Islamska država (IS). U Mam Rašanu su od decembra 2015. – već šest godina.

Plavo, neugodno svetlo, PVC pod u boji orahovog drveta. Na njemu su, uz zidove, poređani tanki smeđi dušeci sa zlatnom mustrom. Na njih su seli Berges Mato i njegov gost. Na jednom od zidova je lajsna na koju su okačeni ključevi. Ovde sve ima svoje mesto.

Malu prostoriju – dnevni boravak – ne veću od deset kvadratnih metara, brzo popunjava sve više ljudi. Pre svega pristižu deca. Neka od njih su deca Mezafara i njegove supruge, ostala su iz komšiluka. Velikim, radoznalim očima posmatraju posetioce i slušaju razgovore odraslih. Domaćica servira vodu i čaj – stalno proveravajući da li nekome od gostiju nešto fali.

Uvek prisutna sećanja

Jan Jesen, koji često dolazi ovde u službi Karitasove pomoći izbeglicama, zamolio je Mezafara Bergesa Matoa da ispriča priču o svojoj porodici. Berges Mato sklapa ruke, duboko udiše, stiska usne – i klima glavom.

Tišina prožima sobu, ispunjenu gustim dimom cigareta. Čuje se samo zujanje klima-uređaja dok Mezafar Berges Mato, sedeći prekrštenih nogu, priča kako je bilo kada je došao Daeš – tako ovde nazivaju IS. U to vreme, bili su u jednom selu u regijonu Šingal. „Daeš je došao i zarobio nas, hteli su da nas nateraju da promenimo veru“, kaže on. No, kao nekim čudom, uspeli su da pobegnu u planine.

Porodica Berges Mato je imala sreće, za razliku od mnogih drugih. Oko 12.000 ljudi je, prema podacima humanitarne organizacije Jazda, kidnapovano ili ubijeno u prvoj sedmici genocida. A nakon toga, mnogi su umrli od posledica bega i raseljavanja. Stari, slabi i svi koji nisu hteli da pređu na islam.

Deca su indoktrinirana. Dečaci su obučavani u kampovima za IS borce, a devojčice su ili držane kao seksualne robinje ili udavane za teroriste. Veliki je broj onih koji se vode kao nestali, a i brojne žrtve nisu još ekshumirane iz masovnih grobnica.

To je sada bolna istorija. IS je poražena u Iraku 2017. godine. Zašto onda oko 300.000 Jezida žive kao interno raseljene osobe u Kurdistanu? Zašto se ti ljudi ni danas, skoro pet godina kasnije, ne mogu vratiti na svoja ognjišta?

Rat je završen i još su tu

Do odgovora se može doći kada se napusti Kurdistan i krene se na zapad prema Šingalu. Šingal – koji se naziva i Sindžar – domovina je Jezida iz koje su proterani 2014. godine.

Pejzaž se iznenada promenio čim je terensko vozilo, nakon prelaska granice, ušlo u deo zemlje koji kontroliše Bagdad. Bodljikava žica, mitraljezi, karaule.

Jedva se može videti pokoja vlat trave, nema drveća – smeđi pustinjski pejzaž na kojem se nalaze bombardovane i polupane školjke automobila, prazne kuće, gomile šuta i plastičnog otpada. Stiče se utisak da se došlo u sasvim drugi kosmos.

U severnom Iraku se na svakih nekoliko stotina metara nalazi kontrolni punkt. Na svakom drugom se mora zaustaviti i čekati. Ponekad to traje satima. Jan Jesen uvek izlazi iz auta da zapali cigaretu. Teško naoružani ljudi ga ne uznemiravaju previše.

Vojnici u rukama drže američke jurišne puške M16 ili kalašnjikove. Ručne bombe i šaržeri vise na njihovim prslucima. Torbice za municiju su ukrašene zakrpama sa lobanjama. Samovolja ovde odlučuje da li će neko nastaviti put ili će ostati da čeka.

„U različitim regionima postoje različiti problemi“, kaže Tomas Šmidinger u intervjuu za DW. Austrijski politikolog sprovodi istraživanje o etničkim i verskim manjinama na Bliskom istoku.

Sigurnosna situacija u regionu Šingal je napeta i komplikovana, jer je u njoj prisutan veliki broj paravojski pod kontrolom raznih strana. Recimo, Jedinice narodne odbrane bliske Radničkoj partiji Kurdistana, koju SAD i EU klasifikuju kao terorističku organizaciju. Ili Jedinice narodne mobilizacije (Hašd-al-Šabi) koji su delom bili pod uticajem Irana i borci Pešmerge. Među njima je i regularna iračka vojska. Istovremeno, Turska redovno bombarduje ovaj kraj.

Bezbednosna situacija je veliki problem za jezidske povratnike. „Činjenica je da je na jugu postojao relativno veliki broj pristalica i aktivnih boraca takozvanog IS koji su živeli u arapskim selima i gradovima neposredno uz jezidska naselja i delimično još uvek tu žive”, kaže Šmidinger. Za mnoge koji su preživeli genocid, nezamislivo je da se vrate tamo gde njihovi mučitelji i sada žive.

No, neke porodice su se već vratile u mali grad Sinun u severnom Šingalu. Tu je relativno sigurno, kaže Šmidinger.

Iz tog razloga je Karitasova pomoć izbeglicama prošle godine ovde uspešno pokrenula projekat izgradnje staklenika za uzgoj povrća. I to je sledeća stanica na Jesenovom putovanju.

Humanitarna pomoć kao prvi korak

„Pokušavamo da sprovedemo projekte kako bismo povratnicima omogućili lakši početak života na svojim ognjištima“, kaže Jan Jesen.

Popodnevno sunce mu obasjava lice, a iza njegovih ramena se prostire planinski lanac Šingal. Pored njega, pod belom plastičnom folijom, raste povrće: uglavnom krastavci i začinsko bilje. Glineno tlo na kojem Jesen stoji ispucalo je poput isušenog rečnog korita. Creva za vodu isprepletana su između plastenika.

Novim projektom staklenika Karitasova pomoć izbeglicama iz Esena želi da se suprotstaviti jednom od najvećih problema u regionu. „Ljudi nemaju posao kada se vrate. Osim što je infrastruktura uništena i sigurnosna situacija nešto teža, oni pre svega nemaju radna mesta.“

Pomoć izbeglicama pilot-projektom želi da pokaže da je moguće – da se ovde može raditi i da je relativno sigurno. Pre svega se, iako ne puno, može nešto i zaraditi. Jedna porodica može zaraditi oko 150 dolara od berbe iz staklenika. A i sama može živeti od roda.

Projekat izgradnje staklenika će nekima olakšati povratak. Ali, pre svega, regijonu Šingala treba političko rešenje, kaže stručnjak za Bliski istok Šmidinger. „U svakom slučaju, svi lokalni akteri moraju se dogovoriti. Bez toga neće biti mirnog rešenja.“

Sve dok se politička situacija ne razjasni i ne bude garantovana bezbednost, porodica Mezafara Bergesa Matoa ostaće u kampu Mam Rašan. On, njegova supruga i deca više vole da žive u izbegličkom kampu u skučenom kontejneru nego da se vratiti u svoj dom, jer svesni su da su ovde u kurdskom severnom Iraku sigurni.

Njegov desetogodišnji sin Ajad, u trenerci FK Barselone, ​​sa digitalnim satom na ruci, na prvi pogled se ne razlikuje od dece bilo gde na zapadu. Ali, razlikuju mu se snovi. „Samo želim da preživim“, kaže Ajad, uz stidljivi smešak, kao da traži previše.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu