Rusija i Kina: Instrumentalizacija istorije

„Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost. Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost.“ Taj citat iz romana „1984.“ Džordža Orvela pokazuje kolika je važnost istorije za politiku. Novinarka i publicistkinja Kejti Stalard citirala je te rečenice u svojoj upravo objavljenoj knjizi „Ples na kostima“ ( Dancing on Bones) u kojoj opisuje kako moćnici u Rusiji, Kini i Severnoj Koreji koriste istoriju u sopstvene svrhe.

U intervjuu za DW, Stalard kaže: „Autoritarni režimi poznaju moć istorije. To je ključno sredstvo za dobijanje podrške naroda.“ Istorija obezbeđuje legitimitet, usko je povezana s identitetom građana i za autoritarne vladare ima tu prednost, jer s njom može da se prema potrebi manipuliše. „Ekonomski uspesi dolaze i prolaze – istorija je ono na šta se možete osloniti“, kaže Stalard.

-pročitajte još: Putin u Ukrajini sebi krade „Veliku pobedu“

Istorija kao opravdanje za ukrajinski rat

To da revizionizam istorije može da ima smrtonosne posledice trenutno pokazuje ruski agresorski rat u Ukrajini. Pa i pre rata Putin se mešao među istoričare: u julu 2021. objavio je esej pod naslovom „O istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca“ u kojem optužuje Zapad zbog „opasnog revizionizma“.

Prema mišljenju švajcarskog istoričara Andreasa Kapelera iznetom u analizi za časopis „Istočna Evropa“ (Osteuropa), Putin tome želi da se suprotstavi kao „sveznajući državnik“ koji zna „istorijsku istinu“. A istina, prema Putinu, glasi: Rusi i Ukrajinci oduvek su bili jedinstven duhovni entitet. Zapad je taj, smatra Putin, koji pokušava da Ukrajinu pretvori u „anti-Rusiju“. Rusija to nikada neće dozvoliti i, ako je potrebno, sprečiće to i silom oružja.

Ovog 9. maja, na dan kada Rusija sledeći tradiciju Sovjetskog Saveza slavi pobedu nad nacističkom Nemačkom, Putin je ponovio svoje stavove, ali i otišao korak dalje tvrdeći da Zapad planira napad na Rusiju.

Putinov sovjetski svetonazor

Narativ o navodnom rusko-ukrajinskom jedinstvu koje Zapad osujećuje, deo je bipolarnog svetonazora i razmišljanja u kategorijama velikih sila, kaže istoričar Kapeler. Za Putina igru igraju samo moćne zemlje – poput Rusije, SAD i Kine. A „male“ države, poput Ukrajine, nemaju svoju agendu. Velike sile su pak angažovane u ideološkom nadmetanju koje se vodi svim sredstvima.

Takav Putinov pogled na svet – koji Kapeler u ključnim tačkama kvalifikuje kao teoriju zavere – dalje se povezuje s etničkim nacionalizmom i tezom da su vlast u Ukrajini navodno preuzeli nacisti. Preko te teze gradi se most do onoga što je, prema Kapeleru, „najvažniji element ruske ideologije integracije: sovjetske pobede nad Hitlerovom Nemačkom“. Putinov pogled na svet je pogled agenta tajne službe Sovjetskog Saveza kojeg više nema.

Si Đinping – kormilar istorije

Mnogi obrasci etnonacionalističkog pogleda na istoriju koji imaju Putin i njegove pristalice u Kremlju, mogu se pronaći i među kineskim liderima. Pritom Kina želi da prođe bolje od Sovjetskog Saveza – to je kao upozorenje kineski predsednik Si Đinping više puta navodio. Sovjetski Savez se, kako kaže, raspao zato što njegovi lideri nisu uspeli da iskorene „istorijski nihilizam“ koji je potkopavao veru u komunističku stvar.

Da bi izbegla sudbinu Sovjetskog Saveza, Komunistička partija Kine (KPK) je, između ostalog, 2021. sastavila ažuriranu zvaničnu istoriju stranke, koja je u velikoj meri u skladu s mišljenjem Sija Đinpinga. „Kineski narodni dnevnik“, partijsko glasilo, ovako piše o kineskim liderima: „U ovoj novoj eri, generalni sekretar Si Đinping nam je pomogao da razumemo mehanizme evolucije i zakone istorije koji deluju u dugom mukotrpnom toku vremena i u globalnoj oluji. On je na svakoj raskrsnici doneo ispravnu odluku.“ Takav narativ KPK širi se u štampi, na društvenim mrežama, u bioskopima i video-igricama. Alternativni pogledi na svet nisu dozvoljeni.

Stranka kao garant jedinstva

Zvanična stranačka istorija godinama već godinama određuje šta u Kini sme da se misli i kako sme da se piše. U suštini radi se o „ideološkom okviru koji opravdava sve veće i dalekosežnije intervencije stranke u politici, privredi i spoljnoj politici“, ocenjuje Kevin Rud, bivši australijski ministar spoljnih poslova i dobar poznavalac Kine.

Moć Komunističke partije istorijski je opravdana: pre nego što su komunisti preuzeli vlast, Kina je bila slaba i podeljena. Nejedinstvo je omogućilo Zapadu da ponizi zemlju, a prema tom podtekstu, samo je KPK u stanju da ujedini zemlju i tako joj povrati nekadašnju snagu.

Komunistička partija na taj način u stvari nastavlja ono što su kineski nacionalisti započeli u 19. veku, o čemu piše Bil Hejton u svojoj knjizi „Pronalaženje Kine“ (The Invention of China). U to vreme je multietnička Kina počela da se samodoživljava kao uniformna Han-kultura. Tradicije Mandžura, Mongola i mnogih drugih naroda izbrisane su iz istorije kako bi se napravilo mesta za viziju oduvek ujedinjene Kine. To je ono što i dan-danas osećaju Ujguri i Tibetanci koje odvode u logore za prevaspitanje i čiji su jezik i kultura potisnuti.

U to se uklapa i ono kada je Si Đinping, obraćajući se Centralnom komitetu partije 2013, citirao konfučijanskog filozofa Gong Žišena koji je rekao: „Da bismo uništili zemlju, prvo moramo da izbrišemo njenu istoriju.“ On je to izneo kao vid upozorenja od toga da se dovede u pitanje „jedinstvo Kine dugo pet hiljada godina“.

Međutim, iako je istina da postoji određeni kontinuitet jezika i konfučijanske doktrine, nije istina da je Han-kultura uvek bila dominantna na današnjoj teritoriji Narodne Republike Kine. U stvari, dinastija Ming (1368-1644) je bila poslednja u kojoj su vladali Han-Kinezi. Nakon nje su vekovima najvećim delovima Kine vladale dinastije drugih naroda, recimo Mongola. Poslednju dinastiju osnovali su Mandžuri i vladali su od 1644. do proglašenja republike 1. januara 1912.

A u Rusiji, u želji da stvori jedinstvenu istoriju, krug oko Putina negira ili iskrivljuje istoriju Ukrajine kako bi Ruse i Ukrajince mogao da proglasi za jedan narod.

„Uzimamo ono što je naše“

Ono što je takođe zajedničko za oba sistema jeste njihova opsesija teritorijalnim pitanjima. Putinove istorijske teze u velikoj meri zanemaruju zločine iz Staljinove ere, ali zato značajnu pažnju posvećuju teritoriji Sovjetskog Saveza, koji je uključivao Ukrajinu, Belorusiju, baltičke države, države srednje Azije i druge.

Kina sa svoje strane, po pitanju Južnog kineskog mora, već godinama koristi istorijske argumente. Ona to more proglašava za svoju teritoriju pozivajući se na upitne istorijske dokaze, a istovremeno odbija da prizna odluku Međunarodnog arbitražnog suda koji je sve istorijske zahteve proglasio ništavnim.

Kejti Stalard procenjuje da takvo okretanje teritorijalnim pitanjima ima dve funkcije: s jedne strane, naglašavaju se poniženja iz prošlosti: „Oduzeto nam je nešto što je s pravom naše.“ Tako se istovremeno i naglašava snaga sadašnjih lidera, pod motom: „Uzimamo ono što je naše.“

„Radi se o odbrani sopstvenog suvereniteta, osećaju snage i ponosu što braniš svoju zemlju“, kaže Stalard.

Istorijom manipulišu samo autoritarni sistemi?

Iako postoje značajne razlike u razvoju istorijskih narativa u Rusiji i Kini (recimo, izraženiji je kineski kult ličnosti oko Sija), obrasci su jasni. Oba sistema iznose tvrdnje o jedinstvu i kontinuitetu koji nikada nisu postojali. I svako ko u Rusiji ili Kini to preispituje, suočava se s teškom kaznom.

Oni takođe konstruišu spoljnog neprijatelja – Zapad – od kojeg samo oni – Putin ili Si – mogu da zaštite naciju i povežu istoriju s teritorijalnim zahtevima. Stalard tu piše i ovo: „Volja da se istorijom manipuliše u političke svrhe ne nalazi se samo u autoritarnim sistemima.“ Da, ali samo autoritarni sistemi preduzimaju mere protiv onih koji imaju drugačije mišljenje.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.