Rušenje tabua u fudbalskom mačo-svetu

„Podizan sam kao katolički Bavarac u maloj sredini gde je homoseksualnost smatrana protivprirodnom, čak kriminalnom. Nije me bilo briga. Jer nisam mogao ni da pomislim da će ovo jednog dana biti tema za mene“, priča 31-godišnji bivši nemački reprezentativac Tomas Hiclšperger u opširnom intervjuu za nedeljnik Cajt. „Imao sam sreću da nađem sjajnu devojku. (…) Nakon osam godina smo se rastali bez da sam joj ispričao bilo šta o mojim osećanjima prema muškarcima. To je bilo pre šest godina. Ostala je jedina žena u mom životu – druge više nisam hteo.“ On tvrdi da je homoseksualnost u svetu profesionalnog fudbala ignorisana. Kaže da za nekog aktivnog igrača javno istupanje ne bi donelo probleme u karijeri, ali verovatno bi sa sponzorima koji traže „obaveznu seksualnost“. Na pitanje da li je tokom karijere ćutao jer se plašio, Hiclšperger kaže: „Nije to tako jednostavno. Neki su spoznali svoju homoseksualnost, drugi se boje da sebi zaista postave to pitanje. Plaše se svoje seksualnosti i plaše se da budu otkriveni. (…) Nikada se nisam stideo onoga što sam, ali sam postavljao sebi uobičajena pitanja: šta bi rekli porodica i prijatelji?“ A na pitanje šta će mu doneti ovaj intervju, odnosno izlazak u javnost, bivši fudbaler Bajerna, Štutgarta, Aston Vile, Evertona i Lacija uz smeh kaže: „Najgore što može da se desi je da niko ne pročita intervju.“

Sa svih strana hvalospevi i reči ohrabrenja. Lukas Podolski čestita putem Tvitera, isto čini i britanski premijer Dejvid Kameron koji je navijač Aston Vile, zvanično se obraća predsednik Fudbalskog saveza, portparol Vlade kaže da je „Nemačka zemlja u kojoj niko ne treba da se plaši zbog svoje seksualnosti“. A ipak – očigledno da se profesionalni homoseksualni fudbaleri plaše – nijedan jedini aktivni igrač u najboljim ligama nije „deklarisani“ gej. Ni sam Hiclšperger tokom karijere nije govorio o svojoj seksualnosti nego je, po sopstvenom priznanju, s mukom slušao glupe homofobične viceve u svlačionici i uz pivo. Zato je ovaj javni istup „važan deo mozaika u pravcu prihvatanja homoseksualnosti u fudbalu“, protumačio je za agenciju dpa sportski sociolog Gunter Pilc. „Primetite jednu stvar: Hiclšperger je uvek bio poznat kao oštar i agresivan igrač i time je propao mit da su gejevi mekani.“ Pilc veruje da je bivši fudbaler tokom karijere ćutao pre svega zbog navijača koji po pravilu ismevaju „slabe tačke“ protivnika.

„Koliko li je samo muke, unutrašnje borbe i griže savesti morao da prođe jer nije mogao da bude ono što se biti ne sme?“, pitaju se u Nordkuriru. „U javnosti se katkada pojavljivao sa devojkama, 2007. se rastao sa verenicom neposredno pre planiranog venčanja. Nek bi mogao da pita kakav je to, moliću, licemeran život? Ali nije to licemerje, to je gluma kako bi se održao privid. Ovaj Bavarac je počeo da ruši tabu u muškom sportu i čitav fudbalski svet treba da mu je zahvalan“, piše list. „Živimo u društvu koje je naizgled načisto sa različitostima. Političari, privrednici, posebno glumci i muzičari priznavali su da se gejevi. Ali fudbalski mačo-svet je poseban izazov“, komentariše Zidvest prese. „Ovde vladaju arhaični svetonazori. Tradicionalni fudbal je dvoboj muškaraca protiv drugog muškarca, teren pravih tvrdih tipova na kojem mekušci nemaju šta da traže.“ O tom i takvom fudbalu najviše govori činjenica da je Hiclšperger čekao kraj karijere pre ove objave, piše Noje osnabriker cajtung.

Još smo daleko od sveta u kojem je gej - ok

„Mačo-svet muškog fudbala je u pogledu tolerancije prema homoseksualcima mnogo zadrtiji od drugih društvenih oblasti. Možda će nakon Hiclšpergerovog autovanja stvari početi da teku nešto brže u pravcu normalnosti. Ali to uopšte nije sigurno“, piše list. „U očima mnogih aktivnih navijača biti gej znači ne biti muževan, i to u jednom sportu u kojem sve puca od testosterona. Rekreativci često za loše dodavanje u fudbalu dovikuju da je ‘pedersko'. (…) Čak je i ovako pametan i samouveren čovek poput Hiclšpergera čekao kraj karijere jer je znao šta bi njegova seksualnost mogla da znači u profesionalnom fudbalu. Normalnost će biti dostignuta tek kada autovanje bude moguće bez ikakvih problema.“

Švebiše cajtung opisuje kako bi ta „normalnost“ trebalo da izgleda. „Neki fudbaler je gej, ali niko ne obraća pažnju, niko o tome ne piše, ma niko ni reč ne kaže – jer je to najnormalnije na svetu i jer je pre svega privatna stvar. To je vizija sporta u 21. veku.“ Ali koliko smo daleko od vizije pokazuje i podatak da korisnici Gugla najčešće imena fudbalera pretražuju uz dodatak „gej“. „Hiclšperger više ne igra, nema šta da izgubi, neprijateljstvo homofoba ne može toliko da ga dotakne. A ipak je njegov potez vredan pažnje. Sa jedne strane, to je do sada najpoznatiji fudbaler sveta koji je otkrio svoju homoseksualnost; sa druge strane, on se pobunio protiv diskriminacije i krenuo u obračun sa zatupljenima koji smatraju da je reč ‘homoseksualac' nekakva psovka. (…) Aktivnim fudbalerima još nije preporučljivo da urade nešto slično. Oni se ne bave umetničkim klizanjem ili skokovima u vodu. Oni se bave timskim sportom koji gledaju milioni ljudi. (…) Jedino bi organizovana akcija imala efekta – ako bi u javnost odjednom izašli po jedan ili dvojica homoseksualaca iz svakog kluba, smanjila bi se šansa za napade na pojedince. I za dve nedelje niko više o tome ne bi pričao.“

Priredio: Nemanja Rujević
Odg. urednik: Jakov Leon