Retimno – bašta puna nara

Od Hanije do Retimna vožnja traje sat vremena. Kritski vozač melje bez prestanka u spikerfon, ali jutro je besprekorno vedro, pa ništa ne može pokvariti izletničko raspoloženje.

Autobus nas je istovario oko devet sati, ispred nas je fudbalski stadion, levo od njega more, a iza tvrđava. Instinkt bi nam rekao da bi trebalo ići uz more. Srećom, postoje elektronske mape. Savijamo desno iza igrališta, idemo običnom ulicom, ali sa leve strane iskrsavaju starogradski sokaci.

Skrećemo kod Velike kapije u centar. Danas je Grci zovu Megali porta, a Mletačka Republika koja ju je izgradila kao deo bedema dala joj je naziv Porta Guora. Nije mnogo ostalo od gradskih zidina.

Retimno se polako budi. I nama je potrebna kafa. Naći ćemo je u samom centru, u kafeu Brew Your Mind – nije loše, ako se prevede kao „skrčkaj svoj um“. I tako ćemo ritualno onjušiti grad. Piješ odličan tamni napitak, preko ruba šolje gledaš trgovce kako otvaraju radnje i dovikuju se, poznanici ćaskaju na ulici. Stigli smo.

Mada su u doba Minojaca svu slavu pobrali susedni veći gradovi, Iraklio sa Knososom i Hanija, Retimno je takođe bio dovoljno samosvesna varoš pa je kovao sopstveni novac. Na jednom novčiću bili su prikazani delfini – ti su se pametni morski sisari nekoliko hiljada godina kasnije preselili sa novčića na gradsku zastavu.

Rabija Evmanija

U ovom gradu su rođeni značajni ljudi. Emanuil Cuderos je predvodio grčku vladu u egzilu za vreme Drugog svetskog rata. Atanasije III carigradski patrijarh u 17. veku rođen je takođe u Retimnu pod svetovnim imenom Aleksije Patelarije. Bilo je tu i slikara čuvene kritske škole i pesnika, ali po moći koja je bila plod moćne lepote, nenadmašna je Evmanija Vorija.

Rođena je 1642. jedni kažu u mletačkoj, a drugi u grčkoj porodici. U turskom pohodu na Retimno 1645, devojčica Evmanija je kao plen odvedena u Istanbul i tamo je odgajana u haremu. Kao devojka je zapala za oko sultanu Mehmedu IV. Rodila mu je šestoro dece, od kojih su dvojica sinova bili sultani.

Kažu da je poslala svilen gajtan u odaje jednoj novoj sultanovoj miljenici – pa ta druga nesrećnica nije dočekala jutro. Za vreme vladavine sina Mustafe, ova Krićanka je bila najmoćnija žena Otomanskog carstva. Skoro da zaboravim: Evamanija Vorija se u svom drugom životu zvala Haseki Emetulah Rabija Gulnuš. Njen rodni grad je ionako u naredna dva i po veka bio u njenoj carevini.

Forteca: Slikar i pozorište

U vizantijsko vreme se breg na kojem je izgrađena tvrđava zvao Paleokastro – Staro utvrđenje. Nepouzdane hronike iz antičkih vremena pominju Apolonov hram i Artemidino svetilište. Ono što je sigurno – utvrđenju je moćnu strukturu i značaj, kao uostalom i celom gradu, dala mletačka vladavina od početka 13. do sredine 17. veka.

Utvrđenje su gradili 17 godina. Kažu da je u gradnji učestvovalo preko 100.000 ljudi i preko 40.000 životinja. Po tome zaključujem da su magarci tih 17 godina živeli manje naporno od Retimnjana. Kada je 1590. bila završena, Forteca se mogla podičiti statusom najvećeg kritskog utvrđenja.

Iz centra Retimna penjem se ulicom uz breg koji sa obe strane nudi lokale sa baštama u hladu. Osvrnem se i vidim da je ovde, na visini, stanovala moć, a dole, u gradu, njena logistika.

Pored ulaza koji se naplaćuje četiri evra – čupavi sedobradi čovek svira saksofon. Zagledan je u tačku koju samo on vidi. Uđem u tvrđavu i pažnju mi odmah privuče izložba u kamenim prostorijama s desne strane.

Umetnik Stavros Jakumidis ima paletu boja koje oslovljavaju neku mediteransku žicu u meni. On je tu, radi za jednim velikim stolom i rado razgovara sa publikom. Kaže da njegovo majstorsko delo ispred kojeg stoji (na njemu u lepom haosu prepoznajem i Minotaura) košta 5.000 evra. Da imam te pare, bio bih kupac za ovu sliku. Umesto toga fotografišem Stavrosa i njegovo glavno delo. On rado pozira, odličan je u marketingu.

Na tvrđavi su napravili i binu na otvorenom, vrstu neoantičkog pozorišta. Iz nekog razloga tu sam seo i uživao u odsustvu glumaca i publike, maske i hora. Dovoljno mi je bilo da gledam predstavu koju je pravila igra sunčevih zraka sa senkama velikih krošnji drveća.

Sa tvrđave se najbolje vidi grad. Možda se i najbolje razume njegova istorija. Egejsko more je skoro nestvarno plavo. Kamen puškarnica kao bleštav okvir za sliku.

Kad god bi joj u hram ušao

Na mestu gde su Mleci ostavili biskupsku crkvu Svetog Nikole, u slavu sultana Ibrahima zvanog Ludi napravljena je džamija. Crkvena građevina natkrivena je kupolom, a tamo gde je bio mihrab, niša okrenuta prema Meki, sada postoji jedini sačuvani zapis iz Kurana: Kad god bi joj Zekerija u hram ušao…

Taj deo ajeta iz 37. sure je na prvi pogled misteriozan. Kome, njoj? Mariji, Isusovoj majci, koja je u Kuranu Merjema, a Zekerija je biblijski Zaharija, otac Jovana Krstitelja. Nije li ovo osmansko ukazivanje na Isusovu majku bilo svesna kopča između onoga što je bila crkva i onoga što će biti džamija? Ne znam.

Kupola je lišena ukrasa. Neobičan mir u bivšoj crkvi i bivšoj džamiji. Koja je sada tek lepa ljuštura za vekove koji se ispred mene u plesu senki talože.

Vraćam se drugim putem, obilazim senovite prolaze ispod čempresa, još jednom gledam Retimno. Moje korake između kamenja i mora, između kaktusa i čempresa, odozdo prati zvuk saksofona. Otegnuta improvizacija koja kao da koristi ritam udaranja talasa o stene.

Pre nego što sam izašao, video sam gomilu đuladi, naslaganih na jednom platou. Neiskorišćena municija prethodnih vekova, lišena svrhe. Nemački tinejdžeri pokušavaju đonom skupih patika da gurnu jedno đule, ali ono je preteško za simulaciju fudbalskog gega. Odustaju i odlaze.

Iza kapije saksofonista još uvek svira. Pamtiću ovu tvrđavu kao jedno od najlepših bivših vojnih kompleksa koje sam video. I pamtiću ga po svirci ovog čoveka. Dao sam mu evro i produžio dole, u stari grad.

Kroz krvotok varoši

A grad je lepši od fotošopom nalickanih turističkih prospekata. Splet uličica, vreva. Najpre nailazimo na Petihaki trg. Na jednoj strani je Rimondijeva česma na kojoj glave lavova rigaju vodu. Za trenutak ste potpuno u mletačkom filmu, sunce, arhitektura, atmosfera.

A nekoliko koraka dalje nalazi se Gazi Husejinova džamija. Ona je najpre bila mletačka crkva posvećena Mariji, potom avgustinski manastir, da bi turski osvajač Husejin Paša građevinu pretvorio u džamiju. Danas je ona kulturni centar i koncertni prostor.

U švrljanju gradom vidimo dvorišta sa grmovima nara otežanim od ploda, crkvice, lokale sa lepim enterijerima, zanatske radnje u kojima se ne prodaje kineski treš kao u mnogim mestima severne Grčke, već predmeti domaće radinosti.

Izlazimo na obalu kod venecijanske luke. Kritski gradovi su upravo zbog ovih, naizgled suprotstavljenih slojeva, izuzetno zanimljivi – antičko-vizantijsko-grčka estetika, uklopljena u venecijanski i orijentalni smisao za lepo. U luci dominira Venecija.

Kritske đakonije

Ponovo skrećemo ka centru grada, i skoro izgubljeni u sokacima naiđemo na mesto koje nam je bilo suđeno za naredna dva sata – taverna Gospođa Marija. Na raskršću dvaju uličica lokal izgleda kao kućica za lutke. Vino domaće, kritsko. I sve kako treba. Posle vidim na internetu da lokal mnogi hvale, ali poneko i kudi. Mi smo bili oni srećnici kojima se sve dopalo. Miran razgovor uz vino van gužve, dobri kritski mezetluci, umerena cena.

Odlučili smo da prošetamo duž obale. Ovaj deo je najsličniji splitskoj Rivi. Lokal do lokala s pogledom na palmorede i more. Posle poduže šetnje svratimo na kolač u poslastičarnicu Meli. Tu nas je uz solidnu kafu razvedrio ekmek kaimaki ice cream. Savršen orijentalni kolač sa sladoledom.

Setio sam se da su prodavci u Istanbulu jutrom uzvikivali „Ekmek, ekmek“, noseći vruć hleb. A onda sam se setio da smo na Siciliji u gradiću Ćefalu jeli sladoled u pogačici. Mediteran je čudesan i bizaran. A Krit, i u njemu Retimno, u samom su srcu te čudesno-bizarne civilizacije.

Da Đorđo vidi ovo

Ostalo je da prošetamo do plaže. Čisto da vidimo da li je Retimno zaista i sa te strane vredan hvale. Već se pomalo hvata sumrak, oblaci plešu na besprekornoj površini neba, šaljući senke po osunčanom pesku. Nema skoro nikoga, ljudi su otišli na večeru, pa će u grad koji pali svoja svetla i mami muzikom i mirisima.

Plaža bez ljudi – da je Đorđo de Kiriko, rodonačelnik metafizičkog slikarstva, video ovo mojim očima, uključio bi u svoj program praznih mediteranskih trgova i bezljudnu plažu kod Retimna.

Vraćamo se nazad bulevarom koji nas vodi pored Crkve četvorice mučenika – Osmanlije su ih pogubile 1824. Opet smo se obreli kod Velike kapije. Jutros je u pospanim ulicama bilo malo ljudi. Sada kroz kapiju osvetljenu večernjom rasvetom virim kao kroz ključaonicu u staro gradsko jezgro u kojem ključa život.

Kada osetim ovako nešto nakon samo jednog dana provedenog na nekom mestu, onda nikada ne kažem zbogom, već do skorog viđenja. Tako se lakše rastajem od lepote.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.