Ranjena Evropa bez rešenja za krizu
Ispred zgrade Evropskog saveta u Briselu stoji skulptura „Evropa na biku“ – ona bi trebalo da simboliše dinamičnost, ali sada sasvim pristaje uz sliku nestabilnosti. Tkivo Evropske unije ima duboke pukotine. Zajedništvo je poljuljano. Unija deluje haotično. Neočekivana navala stotina hiljada preko granica, ljudi koji deluju nezadrživo uprkos paničnim kontrolama i podignutim ogradama, survala je EU u egzistencijalnu krizu. Često zagovarane vrednosti poput vladavine prava, ljudskosti i solidarnosti urušavaju se brže nego što su mnogi očekivali.
Orbanova poenta
Na posebnom samitu Evropske unije koji je završen u sitne sate, šefovi država i vlada očigledno su se uzdržali od međusobnih optužbi. Nesuglasice su svedene na nivo činjenica – ali kriza nije rešena. To je priznao i predsednik Evropskog saveta Donald Tusk. Južne države se žale jer smatraju da ih severne članice EU svesno ostavljaju usamljene na frontu. Istočnoevropske države se osećaju zaobiđeno jer će protiv volje svojih vlada morati da prime deo izbeglica iz Grčke i Italije. Mađarska smatra da joj Grčka nameće probleme tako što samo propušta izbeglice. Velikodušni stav Angele Merkel u stilu svi-su-dobrodošli oštro se kritikuje kao prizivanje još većeg broja izbeglica. I to ne kažu samo Mađari, već i Donald Tusk.
Većina država pokušava da otvori koridor, sve dok izbeglice ne stignu na konačno odredište, u Nemačku, Austriju, Švedsku. Evropsko pravo se u međuvremenu u nekim državama ne poštuje. Dablinska pravila, način na koji se odlučuje o azilu, granice bez kontrole u Šengenu – sve se tumači ili krši kako je kome volja. Tako ne može dalje.
Mađarski premijer Viktor Orban diskvalifikuje sebe ksenofobičnim populizmom, ali postoji jedna stvar gde je u pravu: utvrđivanje spoljnih granica EU je preduslov da unutar EU postoji sloboda putovanja. Kako su spoljne granice trenutno porozne, šengenska slobodna putovanja sve će više biti dovođena u pitanje. Orban tvrdi da svojom ogradom štiti granice čitave EU i time zapravo čini uslugu ostalim državama članicama. Nažalost, nije potpuno u krivu.
I Grčka, Bugarska i Španija imaju žice na svojim granicama, koje delimično nadgleda i Fronteks. Gonjen svojim nacionalističkim porivima, Orban preteruje. Na granicama Mađarske za izbeglice ne važe ni osnovna ljudska prava. Ali i druge vlade ne vode računa o pravima izbeglica. Grčka se o tim ljudima uopšte ne brine. Divlji kampovi u Hrvatskoj su jednako loši. Stanje u Kaleu, Briselu i drugim divljim logorima širom EU nisu ništa bolji. Nema svrhe upirati prstom u drugog.
Jalove ideje
Samit EU je možda doprineo blagoj relaksaciji zatrovane atmosfere, no izbeglicama to ništa ne pomaže. Avanturistički je najavljeno da će do kraja novembra nići ogromni prihvatni centri u Grčkoj i Italiji, kako bi prihvat izbeglica tekao uređeno. Pretpostavka je da spoljne granice dihtuju potpuno, kako bi ulazak u EU bio moguć samo preko tih nekoliko punktova. To je ogroman posao i traži zajednički nadzor granica. Ako je tako nešto uopšte moguće, potrajaće godinama – treba ubediti članice EU da se odreknu suvereniteta nad svojim granicama.
Baš je fina i ideja da se bori protiv samih uzroka izbegličke krize: ratnih sukoba na Bliskom istoku ili siromaštva u Africi. Samo, evropski političari godinama fantaziraju o borbi protiv uzroka bez vidnog uspeha.
Ostala je odluka da se Ujedinjenim nacijama i zemljama u kriznom regionu pošalje makar toliko novca da izbeglice u Turskoj, Jordanu, Libanu i Iraku ne moraju da gladuju. Takva pomoć bi trebalo da se podrazumeva. Skandalozno je što EU tek sada reaguje na dramatične apele UN. Prekasno, ali dobro je da je Brisel ipak reagovao.
Pravo rešenje izbegličke krize nije na vidiku. „Možemo mi to“, opet je rekla kancelarka u Briselu. Ali kako? To nije rekla.