„Radije ću umreti nego pobeći iz kuće“
31. decembar 2020.
Baš početkom ove sedmice sam nakon nekoliko godina ponovo posetio Petrinju, gde živi moja tetka s porodicom. Pre sam redovno dolazio. Sećam se još igre sa decom iz susedstva, po celi dan u prirodi, buđenja uz kukurikanje, odličnih kolača bake mog bratanca i naših roditelja koji su se sa susedima iz večeri u večer kartali i slušali muziku svoje mladosti.
Kada sam stigao u ponedeljak (28. decembar) poslepodne, Petrinjci su u ranim jutarnjim satima već doživeli prvi jači potres. Kod ljudi koje poznajem na sreću nije bilo veće štete. To veče smo proveli s prijateljima iz detinjstva prepričavajući nekadašnje doživljaje, kartajući i pevajući.
Činilo se kao cela večnost
Kada smo se idućeg jutra probudili, jučerašnji potres nam se činio nekako daleko i nestvarno. Nešto iza podneva moja je tetka kuvala kafu, 14-godišnja sestričina je još ležala u krevetu, a 20-godišnji bratanac bio u kupatilu.
Iznenada je se sve počelo da se trese: zemlja, kuća, nameštaj, zidovi. Sve oko nas se ljuljalo takvim intenzitetom kakav teško možete da zamislite ako to ne doživite. Bratanac je istrčao iz kupatila sa četkicom u ustima dozivajući sestru. Ona je jedva izašla iz sobe, jer se komoda pomakla i zakrčila vrata. Cela kuća se tresla.
Svi saveti o postupanju u slučaju potresa u tom trenutku su bili zaboravljeni. Jedina misao nam je bila kako što pre da izađemo van jer smo imali osećaj da se svakog trenutka sve može urušiti na nas.
Kad smo došli u prizemlje, izveli smo iz sobe bolesnog dedu. Celo vreme su oko nas padale sijalice, ormari, posuđe…
U dvorištu smo se našli bosonogi u majicama, bratanac je još uvek držao četkicu za zube.
Ne mogu reći koliko dugo je trajao potres – prema izveštajima ne duže od 20-30 sekundi. A nama se to činilo kao cela večnost.
Dim je izlazio kroz rupu gde je bio dimnjak
Spolja su štete na kući bile vidljive golim okom. Dimnjaci su pali i ostale su rupe u krovištu. Kada smo stajali u dvorištu, zemlja je ponovo počela da se trese i diže, čulo se nešto kao potmula grmljavina. I tako svako malo.
Nedugo nakon toga čule su se prve sirene. Kuća moje rodbine se nalazi na saobraćajnici koja povezuje Sisak i Petrinju. Tom su cestom sada počela da jure vozila hitne pomoći, vatrogasci, kamioni, a potom su pristigli i bageri. Kolona vozila praćena plavim svetlima i sirenama nije prestajala.
A mi smo stajali u dvorištu, paralisani i nesposobni za bilo šta. Tada još nismo znali kakvo je stanje u samom centru grada i koliko ima žrtava. Bratanac, sestričina i ja smo krenuli prema gradskom središtu da pomognemo. Usput smo videli ljude koji su, isto kao i malo pre mi, šokirani stajali pred kućama.
Posetili smo jednog 92-godišnjeg starca o kojem su se u doba korone povremeno brinuli moj bratanac i njegovi prijatelji. Njegov je krov bio potpuno uništen, no on je bio nepovređen. Nismo uspeli da ga nagovorimo da napusti svoj dom. Naložio je vatru u peći. Dim je izlazio kroz rupu na krovu gde je do malo pre bio dimnjak.
„Radije ću umreti nego pobeći iz kuće“
Poslepodne smo odlučili da odemo kod bake u Bjelovar, jer u kući u Petrinji nije bilo moguće prenoćiti. Morao sam ponovo da uđem i spakujem kofer, jer je već u sredu trebalo da letim nazad u Nemačku. U tom kršu i lomu jedva sam našao stvari i dokumente. Tetka je pakovala stvari za sebe i decu.
A onda je zemlja opet počela da podrhtava. Ne jako, ali dovoljno da panično istrčimo iz kuće.
U međuvremenu se vratila i baka mog bratanca. Ona radi u petrinjskom staračkom domu, odakle su morali da evakuišu stanare. Kada su čuli da ćemo otići u Bjelovar, baka i deda su odbili da krenu s nama. Rekli su da će „radije umreti nego pobeći iz kuće“.
Baka je ponavljala da je u ratu već ostala bez kuće i da joj se to neće opet dogoditi. Rekli su da će biti u podrumu, a u slučaju novog potresa, spavaće u autu. Nagovaranja da pođu s nama nisu pomogla.
Nakon oproštaja punog suza našli smo se u koloni automobila s ljudima koji su također napuštali Petrinju u potrazi za krovom nad glavom. U suprotnom smeru su i dalje prolazila vozila s plavim rotacionim svetlima i sirenama.
Na obe strane puta videli smo oštećene kuće i automobile. Obližnja benzinska pumpa je bila skoro blokirana, jer su mnoge porodice pokušale da istovremeno natoče gorivo i kupe nešto za piće.
Dani za pamćenje
Tek po dolasku u Bjelovar primetili smo koliko smo gladni – ceo dan nismo ništa jeli. Šok je polako popuštao. Zaspali smo sretni što imamo krov nad glavom.
A onda nas je u sredu oko pola sedam probudilo podrhtavanje tla. Prozori i ormari su se tresli. Odmah nas je uhvatila panika. Skočili smo iz kreveta i nameravali onako u pidžamama da istrčimo iz zgrade. No sve se ubrzo smirilo. Dugo nam je trebalo da ponovno zaspimo.
Nekoliko sati kasnije morao sam za Zagreb, odakle je poletao moj avion za Keln. Tetka je rekla da ne zna kada će se opet moći da se vrati kući i da li će se tamo ikada više osećati sigurno.
Stručnjaci su najavili nove potrese, no koliko jake i česte – to niko ne može reći. Ta neizvesnost i strah će sigurno još dugo pratiti ljude. I sve to na jednom području čiji stanovnici ionako nemaju mnogo, a i to malo što imaju sada su izgubili.
Hrvatsku sam napustio s dvojakim osećajima: s jedne strane sam bio srećan što ću biti na sigurnom, ali sam se osećao i loše što ostavljam rodbinu u tako teškoj situaciji.
U Petrinji sam u detinjstvu proveo lepa vremena. No ova dva poslednja dana će mi se pre svih drugih dana urezati u sećanje.