Putovanja, začin životne čorbe

Čim dani postanu duži, svetlost i sunce snažniji, obuzima nas želja da krenemo iz poznate okoline, iz udobnog stana ušuškanog od zime. Hvata nas čežnja za dalekim svetom. Odjednom smo spremni da ignorišemo prepreke i neugodnosti. Čak smo spremni da se dobrovoljno suočimo sa opasnostima.

Šta je ta čežnja i zašto nas obuzima? Mladi i stari, bogati ili siromašni. Obrazovani ili manje obrazovani, samci ili porodični ljudi. Čežnju osećaju svi. Hoćemo da odemo. Daleko. Koliko god je moguće.

Čežnja za putovanjem je prastara. Dugo su se hodočašća smatrala pravim putovanjem na koja su, uz velike žrtve, mogli da krenu i obični ljudi. Obrazovna putovanja su bila zamišljena za ljude viših slojeva.

Danas skoro svako može da putuje. Putovanja se uglavnom smatraju obogaćivanjem, lekom, obrazovanjem, oporavkom, načinom jačanja karaktera i širenja znanja – nečim pozitivnim. Da li je u stvarnosti postojao Odisej, to ne znamo. Njegov povratak je Homer u svakom slučaju ispričao kao lutanje i to se još od antike prenosi kao značajna kulturna vrednost. Možda je to i izraz zdrave sumnje kao protivteža čežnji i euforiji putovanja.

Ima mnogo senki na toj čežnji. Kolumbo, Marko Polo ili Amerigo Vespuči, Vasko da Gama, Aleksander fon Humbolt su bili putnici koji su po nečijem nalogu ili naterani sopstvenim istraživačkim duhom putovali i time dali veliki doprinos čovečanstvu.

Pionirka putovanja Neli Blaj je želela da ukloni predrasude o ženama i njihovim običajima na putovanju. Tako je i uspela 1890. samo u jednoj haljini za putovanje sašivenoj po meri i sa ručnim prtljagom da obiđe čitav svet za 72 dana, šest sati i 11 minuta – brže nego Fileas Fog kojem je u romanu Žila Verna trebalo 80 dana.

Aleksandra David-Nil je od 1911. krenula na duhovna putovanja koja su ušla u istoriju. A nakon ljubavne krize se i novinarka Elizabet Džilbert dala u beg i taj put po svetu koji je bio i proces samospoznaje je opisala u svom bestseleru Eat, Pray, Love.

Za istočne Evropljane koji su dugo živeli u nekoj diktaturi je putovanje još uvek kao neko čudo. Ako se na primer živelo u Rumuniji pre promena, bilo je veoma verovatno da nikada u životu nećete dobiti pasoš i dozvolu za izlazak iz zemlje. Ljudi poput mene su putovali u svom duhu, kroz knjige, filmove, umetnost i u svojoj mašti.

Pojam putovanja se za nas tada odnosio na daleke ili manje daleke zemlje. To je bilo povezano sa slobodom i nezavisnosti. Može se reći, sa predstavom sreće.

Nakon preokreta više nismo bili zatvoreni u našoj zemlji nego smo bili isključeni od drugih zemalja. Da bismo tamo otišli, trebla nam je dozvola ulaska, viza. To se promenilo tek nakon pristupa Evropskoj uniji.

Već mnogo godina živim u Nemačkoj. Čežnja da se otkrije daleki svet je tu naročito velika. I može se proživeti. Ovde sloboda kretanja i putovanja spadaju u osnovna prava.

Ovde roditelji decu već nakon škole šalju u svet. Neka kao dobrovoljci pomažu u obnovi ratnih područja. Neka idu na praksu u neku daleku zemlju. Ili jednostavno nauče da prežive u nekoj stranoj kulturi. To je doba putovanja kako bi učenici naučili da budu samostalni, snažni, zreli i odgovorni za ispite života.

Nemačka ima dugu tradiciju putovanja. Kaže se da su Nemci svetski prvaci u putovanjima. Ima bezbroj razloga da se otputuje. Imam prijatelje koji svake godine putuju u drugu zemlju i čitavu godinu se pripremaju za taj put. Čitaju knjige. Gutaju prava brda knjiga i informacija. Čitaju o književnosti, istoriji, knjige o životu tih ljudi, umetnosti i kulturi. Posećuju manifestacije na tu temu. Udišu znanje o zemlji u koju žele da odu. Žele da bolje razumeju poveznice, političke i ljudske. Čak i uče osnove jezika zemlje u koju kreću.

Poznajem i ljude koji, gde god da odu, prilagode se stvarnosti. Koji nikad nisu stvarno i duhom prisutni na mestu gde se upravo nalaze. Trče naokolo i tu stvarnost upijaju u svoju kameru kako bi sve to pogledali jednog dana. Ili pokazali prijateljima na društvenoj mreži. Koji nose sa sobom popis znamenitosti i žele da ih sve obiđu za što kraće vreme.

Iako većina nas tako rado putuje, preziremo turiste. Zaboravljamo da smo i sami takvi svugde gde nismo kod kuće. Želimo da pronađemo mesta gde je priroda netaknuta, plaže puste, a muzeji otvoreni samo za nas.

Čak i nekim ljubiteljima Grčke bi Grčka bila mnogo draža bez Grka. Neki su spremni da plate skupi let, pređu dalek put i pretrpe mnogo toga da bi onda tamo, u dalekom svetu, jeli poznata jela u društvu zemljaka. I razmišljaju o tome kako da taj mali raj urede tako da liči na njihovu kuću.

Ima velikih i malih putovanja. Putovanja u daleki svet ili u sopstvenu dubinu. Svako od njih može postati velika avantura. Ostaviće tragove na nama. Promeniće nas. Podmladiti. Učiniti naš život lepšim. Ako to dopustimo. Ako smo zaista znatiželjni za svet i njegove ljude.

*Karmen-Frančeska Banču je rumunsko-nemačka spisateljica. Od novembra 1990. živi u Berlinu i vodi seminare za kreativno pisanje. Od 1996. piše i na nemačkom jeziku. Objavila je više knjiga. Ostale tekstove iz rubrike pročitajte ovde -Moja Evropa