Putin i Erdogan – kraj prijateljstva
Čak i moćni predsednici su samo ljudi. I oni, kao i svi, osećaju bes i ogorčenje, kada misle da su ih prijatelji izdali. Samo što predsednici imaju veće mogućnosti da svoje razočarenje obelodane. U svakom slučaju, Vladimir Putin je svoje godišnje obraćanje pred državnim vrhom i pred uglednim predstavnicima ruskog društva iskoristio za javni raskid prijateljstva sa turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom.
Kraj jednog prijateljstva
A pre nekoliko nedelja Erdogan je posetio Moskvu kako bi sa Putinom otvorio najveću džamiju u Rusiji. Obe strane hvalile su odlične bilateralne odnose, koji su se poslednjih godina stalno poboljšavali.
Međutim, posle obaranja ruskog lovca bombardera SU-24 u pograničnom području između Sirije i Turske, Putinov svet se okrenuo za 180 stepeni. Turska, i Erdogan lično, jesu novi Putinovi neprijatelji. Ruski predsednik doduše nije naveo ime svog turskog kolege, ali je „vladajuću vrhušku“ optužio za saradnju sa teroristima. Obaranje ruskog aviona je označio kao ratni zločin za koji će se počinioci pokajati. Ne mareći za diplomatski takt, Putin je rekao da je Alah kaznio „vladajuću kliku u Turskoj“ jer im je oduzeo razum. Prevedeno sa ruskog to znači – prijateljstvu je definitivno došao kraj.
Putin je doduše isključio vojni odgovor Rusije na tursku politiku, ali je najavio dodatne kaznene mere, bez njihovog bližeg određenja. Verovatno se može računati sa povlačenjem projekta izgradnje ruskog gasovoda do Turske, ali i izgradnje atomske centrale u Turskoj.
Više od srdžbe
Putinovi žestoki napadi sigurno nisu prouzrokovani samo njegovom ličnom srdžbom. Iza nove anti-turske retorike može se prepoznati jasna politička kalkulacija Kremlja. Cela propaganda protiv Zapada, koja je nastala za vreme ukrajinske krize, sada može da se usredsredi na Tursku. To se odlično uklapa u rusku strategiju da probije izolaciju Zapada koalicijom protiv „Islamske države“, a da pri tome ne promeni opsadni mentalitet Kremlja koji je potreban za očuvanje vlasti. Kremlj dodatno seje razdor u redovima NATO, pošto su se posle napada u Parizu pre svega Francuska i Turska različito postavile prema sirijskom pitanju.
Naposletku, ne treba da se zaboravi da je rusko-tursko prijateljstvo poslednjih godina bilo istorijska anomalija. Snažno geopolitičko rivalstvo stotinama godina obeležavalo je rusko-osmanske odnose. Stoga bi trebalo očekivati da najnovije pogoršanje odnosa Rusije i Turske bude povratak na normalno stanje i da će ono potrajati.