Prvi korak ka miru u Siriji je učinjen
28. oktobar 2018.
Momenat održavanja samita o Siriji je dobro izabran. Prvi put od izbijanja rata pre sedam godina, na ratištu je već nekoliko sedmica relativno mirno. Asadov režim nije započinjao nove napade, pobunjenici takođe - ako se izuzme nekoliko manjih okršaja. Jer, samo kada oružje ućuti, može se razgovarati o tome šta će biti posle rata.
To je pre svega zasluga Putina i Erdogana. Turski i ruski predsednik su prethodno dogovorili zajedničku strategiju u Siriji. Svako je od svojih saveznika tražio da odlože oružje i ispoštuju demilitarizovanu zonu oko Idliba, poslednjeg uporišta pobunjenika na severozapadu zemlje.
Uključivši u razgovore Angelu Merkel i Emanuela Marona, Putin i Erdogan su sada obezbedili moć i novac Evropske unije.
I odjednom sve funkcioniše.
Još uvek doduše postoje velike razlike u mišljenju, ali na skupu u Istanbulu su ih uglavnom ignorisali i fokusirali se na ono u čemu se slažu. Svi žele da se rat što pre završi, da se poraze teroristi, da se inicira stvaranje ustavotvorne skupštine, da što pre počne obnova razrušene zemlje. Sve to će trajati godinama, biće neuspeha, ali - krenulo se pravim putem.
Prethodne diplomatske inicijative, kao što je Astana grupa koju čine Rusija, Iran i Turska, kao i razgovori sirijske vlade i opozicije u UN u Ženevi, do sada nisu donele napredak. Nije postignut dogovor čak ni o sastavu ustavotvorne skupštine. Najnoviji format četiri zemlje neće zameniti ova dva pregovaračka foruma, već će ih bolje koordinisati i vršiti na njih pritisak. Deklarsani cilj samita je da se do kraja godine konstituiše i sa radom počne ustavotvorna skupština.
Međutim, od ključnog značaja za rad na posleratnom uređenju je sudbina jedne osobe: sirijskog predsednika Asada. Rusija i Iran hoće da ga zadrže na vlasti - Rusija hoće da ostane vojno prisutna u Siriji, dok Iran hoće da Sirija ostane šiitski-alevitska zemlja. Evropa, SAD, sunitski Arapi, Turci i većina Sirijaca hoće da Asad što pre nestane. O ovom problemu četiri zemlje u Istanbulu nisu raspravljale. To je bilo ispravno.
Očigledno je naučena lekcija iz Libije. Tada je Zapad bio toliko fokusiran i nestrpljiv da eliminiše Moamera Gadafija da je u nedostatku političkog koncepta, Libiju prepustio anarhiji i teroristima. A kad već govorimo o teroristima: oni u Siriji još uvek čekaju na svoju šansu. U Idlibu su se pregrupisali i uašancovali hiljade radikalnih islamista Al Kaide i ogranaka "Islamske države". Oni nisu zainteresovani za budućnost Sirije i hoće da nastave džihad. Ove paravojne grupe su zakleti protivnici nove Alijanse - Turske, Rusije, Nemačke i Francuske.
Koji su interesi Nemačke i Francuske u okviru formata četiri zemlje? Francuzi vide šansu da u posleratnom uređenju politički ponovo kroče u Siriju nad kojom su između Prvog i Drugog svetskog rata imali mandat.
Nemci ne kriju da nemaju potrebu za novim ratnim izbeglicama iz Sirije i da bi u najkraćem mogućem roku vratili one koje su primili - u mirnu domovinu, pod kontrolom UN, u kojoj više ne bi morali da se plaše napada Asadovih ljudi. Ukoliko plan uspe, Putin i Erdogan bi mogli malo da poprave svoj imidž i učine nešto za mir u svetu.
Sve je ok, samo da prestane pucanje i umiranje.