Problemi počinju već u školi
2. mart 2018.
Deci i mladima koji su sa porodicama ili sami pobegli iz svoje domovine, u Nemačkoj nije lako. Otrgnuti su iz dobro poznatog okruženja, vrlo dobro znaju šta su rat, strah i siromaštvo. Mnogi od njih mesecima pa čak i godinama nisu pohađali školu. Oni ne znaju više šta je to strukturiran dan. Nemačke škole su od 2015. prihvatile oko 130.000 takve dece, ponudile im razne sadržaje – poput razreda u kojima bi trebalo da se pripremaju na redovitu nastavu, ali i intenzivne kurseve jezika i bolje starateljstvo.
- pročitajte još: „Na početku je bilo i rukama i nogama“
Svejedno, mogućnosti škola i učitelja u brizi oko dece-izbeglica su ograničene. To je pokazala i studija Saveta stručnjaka nemačkih fondacija za integraciju i migracije. „Ne možemo da budemo sigurni da ti učenici u našem sistemu neće da budu zakinuti“, kaže Ulf Matizijak, direktor programa Teach First.
Taj program pomaže školama u problematičnim kvartovima, i to tako što apsolvente raznih visokoškolskih smerova na rok od dve godine šalje u te škole. Ti apsolventi – takozvani Fellows – pomažu pre svega deci-izbeglicama, kako bi im olakšali prilikom prilagođavanja na nemački školski sistem. U okviru ta studije anonimno su ispitani Fellows u 56 škola u Baden-Virtembergu, Berlinu, Hamburgu, Hesenu i Severnoj Rajni Vestfaliji.
Malo vremena, malo znanja
Na osnovu tih posmatranja, u studiji se dolazi do zaključka da raspodela izbeglica može da bude znatna prepreka za uspešno školovanje. Ta deca većinom završavaju u školama u „socijalnim žarištima“ gradova. „U tim ’lošijim’ školama nastavno osoblje ionako ima pune ruke posla s domaćima“, kaže Simon Moris-Lange, autor studije iz Saveta stručnjaka nemačkih fondacija za integraciju i migracije. Nastavnicima često nedostaje energije i vremena da reaguju na individualne potrebne dece-izbeglica.
Taj problem počinje većinom već u trenutku kada ta deca završe jednogodišnji ili dvogodišnji pripremni razred, i uključe se u redovnu nastavu. „Apsolventi-volonteri uočili da nastavno osoblje u pripremnim razredima međusobno intenzivnije surađuje. Osim toga, ima i više adaptivne, odnosno nastave koja je prilagođena potrebama učenika – više nego u regularnoj nastavi“, kaže Moris-Lange. Brojnoj deci je i nakon te „pripreme“ za redovnu nastavu potrebna pomoć, recimo u obliku nastave jezika. „Tu je ponuda u redovnoj školskoj nastavi veoma mršava“, kaže Matizsijak.
- pročitajte još: Deca stranaca: uči jezik, pa na zanat
Veliki problem je i manjak vremena. „Nema vremena za lične razgovore, za kontakte sa roditeljima, za razvoj perspektiva“, dodaje Matizijak. A to su veoma važne stvari za mlade ljude. Takođe, mnogi učitelji nisu dovoljno kvalifikovani za rad sa učenicima koji dolaze iz drugačijih kulturnih krugova, sa decom koja su odrasla u drugačijem religioznom okruženju i koja, osim toga, još moraju i da „prerade“ traumatična iskustva bekstva. „Svaki nastavnik, pa i nastavnik matematike, mora da poseduje bar osnovna znanja iz predmeta ’Nemački kao strani jezik’. To više nije tema samo za nekolicinu specijalizovanih stručnjaka“, napominje Moris-Lange.
„U školama potreban timski duh“
Preporuke o kojima priča Moris-Lange ciljaju pre svega na školske ustanove u opštinama i saveznim pokrajinama koje se brinu oko kreiranja uslova za rad škola. Važno je pre svega da se pazi na raspodelu izbeglica. „Trenutno odlučujuću ulogu o tome u koju će školu dete da bude poslato, igra blizina mesta stanovanja“, kaže Moris-Lange. „A izbeglice uglavnom ne žive u ’boljim’ kvartovima“. Ako škole budu nastavile s takvom praksom raspodele učenika, sve više preti opasnost da će ti kvartovi postati nešto poput izolovanih ostrva u kojima se gomilaju socijalni problemi. „Uz pomoć podataka koje imamo o učenicima koji već idu u neku školu, bolje se može uskladiti raspodela novih učenika, kako bi se sprečila dalja segregacija“, kaže Moris-Lange.
Pre svega – tako glasi zaključak studije – učitelji bi već tokom svog obrazovanja morali da budu pripremani na različitosti koje ih u školama očekuju. A za to je, pogotovo u školama u „socijalno komplikovanim“ gradskim kvartovima,potrebno više finansijskih sredstava i više osoblja. Konačno, i škole moraju više da se angažuju, jer u suprotnom neće biti nikakve koristi ni od najboljih uslova. „To počinje tako što se različitost na licu mesta shvata kao početna tačka za organizaciju školske svakodnevice“, kaže Moris-Lange. Bez direktora škole i kolegijuma koji radi kao tim i ima isti cilj, promene nisu moguće. „U svakom slučaj, biće potrebno mnogo vremena da se škole pripreme za doseljeničko društvo – koje smo mi u međuvremenu već postali“.