Priča o nemom brodolomniku

Zamislite apsolutnog elektronskog džankija, zavisnika od društvenih mreža, koji doživljava brodolom negde nasred Pacifika. Još bolje, zamislite istog tog džankija kako, putujući intergalaktičkim prevozom, postane brodolomnik na planeti na kojoj domoroci opšte telepatski. Nema internera, nema profila. A naš brodolomnik nije obdaren telepatijom.

To je, otprilike, bio moj utisak kada sam se aprila 1992. iskrcao iz beogradskog autobusa u Nirnbergu. Moj dotadašnji život sastojao se u dobroj meri od drugovanja sa knjigama. A došao sam u zemlju čiji jezik nisam govorio – izuzme li se nekih desetak pojmova iz klasične filozofije i jedan Helderlinov stih, koji sam, iz radoznalosti – kako zvuči ova raskošna poezija u originalu – naučio napamet. U Nemačku sam došao kao “nemac” – nem čovek koji osim na elementarnom engleskom i ruskom koji tu niko ne govori ne ume da se izrazi.

Od Ludviga do Jehude

Sa sobom sam imao knjižicu čoveka koji je rođen u Vircburgu, svega stotinjak kilometara severozapadno od autobuske stanice, na koju sam sam smlavljen noćnom vožnjom izašao tog 14. aprila 1992. Zvao se Ludvig Fojfer, a na koricama njegovih izabranih pesama stajalo je ime Jehuda Amihaj. Bilo mu je 11 godina kada je njegova jevrejska porodica pobegla pred nacistima u Palestinu, tamo su promenili ime. Kao egzilant, vraćao sam hebrejske stihove izbeglog Ludviga u srpskom prevodu u njegov franački zavičaj.

Prvu knjigu sam pročitao još pre polaska u školu, pošto me je majka, učiteljica, popuštajući pred mojim moljakanjem, naučila da čitam. Ta prva knjiga se zvala „Drugovi”, autor je bio Slovenac Tone Seliškar. „Knjiga o partizanskoj vernosti” kako je danas nazivaju antikvari bila je mekih sivkastih korica, sa stilizovanim, belim ćiriličnim „P” preko cele prednje korice i tamnoplavim kvadratićem u levom gornjem uglu sa upisanim rednim brojem knjige u toj ediciji – šezdeset i dva. To izdanje je bilo moj vršnjak. Knjiga je prevedena sa slovenačkog na srpski 1963.

Sećam se da sam čitao polako, jedva stranicu ili dve denevno. Ali magija je proradila. Nisam želo napolje. Nisam se obazirao na majčine pozive da dođem za sto. Nisam znao kako, ali slova su postajala reči, reči rečenice, a rečenice – i muzika i slike i nečiji glas – nije to bio moj glas mada sam micao usnama.

Knjigoljupci

Posle dve nedelje sam završio sa čitanjem. Majka je bila sumnjičava. Zamolila me je da joj ispričam to što sam pročitao. Kada sam počeo da pričam, majčine sivoplave oči su se zamaglile, iz ugla je krenula sitna suza. Uplašio sam se, nisam znao zašto. „Tako mali, a pročitao sve. I razumeo. A znaš i lepo da ispričaš”. Tada sam shvatio da majčinski ponos može da stane i u suzu.

Ovaj uvod je već nagovestio da je na pomolu bila velika strast – ona čitalačka, koja je u nekim periodima poprimala razmere opsesije. Čitao sam sve što mi je dolazilo pod ruku, a u našem skromnom domu u Bosni nije bilo mnogo stvari, ali je bilo mnogo knjiga.

Shvatio sam da je majka volela da čita, ali i da je otac, koji je otišao pre mog prvog školskog časa, bio još veći knjigoljubac.

Kada sam ga upoznao kao starca, samotnjaka koji je 1100 metara iznad Lima provodio dane u čitanju, rekao mi je: „Bolje ti je jedan dan sa knjigom nego celi život sa seljacima”. A ti seljaci su ga hranili i – na kraju sahranili.

Blistaj, ludi dijamante

U osnovnoj školi sam na letnjim i zimskim raspustima čitao i po dve knjige za decu dnevno. Miris vlage u knjigama iz lokalne bibliotekę, šare koje je iscrtao mraz na prozoru zimi, ili lupkanje domina na stolovima koje od mesnog doma kulture leti dopire kroz otvoren prozor, šum topola u parku kod partizanskog spomenika – sve te senzacije povezane su sa šuštanjem hartije pod mojim prstima, sa kilometarskim kolonama ćiriličnih i latiničnih slova. Pošto sam do kraja gimnazije pročitao sve komplete koji su postojali u kući od Kafke, Dostojevskog, Tolstoja, do Aleksandra Dime, Remarka, Zole, Gogolja, Čehova, Andrića, okrenuo sam se enciklopedijama, antologijama, istorijama. Ali sve vreme sam čitao i poeziju. Ilić, Kranjčević, Šantić, Krleža, Crnjanski. Skender. Gete. Njegoš. Puškin.

pročitajte: Zapisi sa Ušća

U zagrebačkoj vojnoj godini ljudi iz spavaonice su me čudno gledali jer sam bio jedan od retkih redovnih posetilaca kasarnske biblioteke. Dvadesetak momaka u zajedničkoj odaji za odmor grokću, reže, prde, urlaju, smeju se, psuju. A ja čitam uz Shine On You Crazy Diamond sa kasetofona.

Pokloni koji se pamte

Drugi su rano shvatili da je za mene najbolji poklon – knjiga. Sećam se pokona mojih drugova iz tuzlanske gimnazije – za punoletstvo. Zvonimir Balog – Riba na biciklu. Pesma iz te knjige „Slobodan udarac” je za mene značajna, jer mi je posle čitanja sinulo ime našeg benda koji je bio u povoju: opet izvode slobodan udarac a mi pravimo živi zid za svaki slučaj mećemo ruke na jajca z glavom kaj bu bu

Trebalo je da bend nazovemo „Živi zid“, a na omotu prve ploče bili bismo nas petrorica u dresu “Jedinstva” iz Kalesije sa rukama na jajcima, a s glavom šta bude. Koncept je bio pastir-pank, ali nije bio prihvaćen od većine. Bend se raspao još pre prvog ozbiljnog nastupa No, to je druga priča.

Za dvadeseti rođendan devojke i momci iz Književnog kluba Tin na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu poklonili su mi pesme Leonarda Koena „Snaga robova”. Jedna od sudbinskih knjiga. U preuređenoj garaži, gde sam iznajmio sobu, na vrh turskih basamaka koji su strminom vodili sve dalje od Miljacke, okupili smo se tog marta 1983. da pijančimo uz monoton Koenov glas. Kada sam četvrt veka kasnije upoznao prevodioca Koenove poezije nisam mogao da dovedem u vezu te stihove pune erosa i očajanja sa uglađenim likom koji je stojao ispred mene. Verovatno ni on ne bi mogao da zamisli onu sarajevsku garažu koja vonja na buđ, duvanski dim, konjak Zvečevo te Koenovu knjigu na mušemi rasklimanog stola.

Proširenje biblioteke i njen kraj

Nasleđenim knjigama pridružio sam komplet Sartra, Hajdegerove i Kjerkegorove knjige, Kolakovskog, sve što su napisali Vasko Popa, Meša, niz savremenih pesnika. Već sam jednom zapisao da su moja omiljena izdanja bila– antologije i enciklopedije. Među njima – bitnička poezija, pesništvo američkih starosedelaca, panorame afričkog pesništva, ruska avangardna poezija, antologija nemačke, rumunske, poljske lirike. Antologija jugoslovenskog haikua. Mnogo crvenih knjižica iz Radove biblioteke „Reč i misao“. I prema svakoj od tih knižica imao sam ličan odnos. Znao sam u kojem gradu sam ih kupio, gde sam ih čitao, zašto mi je svaka od njih važna.

Sada, stupivši na tle zemlje koja će mi postati prebivalište u narednim decenijama, imao sam samo jednu knjižicu, slučajno sačuvanu na putovanju. A u zemlji koju sam napustio jer se pretvarala u košmarnu klanicu, uskoro će granata razoriti stan koji je bio – pokazaće se – krhka ljuštura za ljude i knjige.

Prvih meseci u Nemačkoj umeo sam zastati pred raskošnim izlozima knjižara. Sricao sam naslove na nemačkom. Radovao sam se imenima koje sam prepoznavao. Uzimao bih džepni rečnik i tražio reči ca korica: Kundera: Die Unsterblichkeit. To je pod “u”. Aha. Besmrtnost. Ken Folet „Die Säulen der Erde". Dve reči. Ovo ostalo su određeni članovi. Stubovi. Zemlja. Aha. Stubovi zemlje. García Márquez: Zwölf Geschichten aus der Fremde. Aha, Markes. Zwölf je broj 12. Geschichte je priča. Fremde. Tuđina. „Dvanaest priča iz tuđine“. Na srpski ovaj naslov je preveden kao „12 hodočasnika“. A španski naslov je bio nešto između – Dvanaest hodočasničkih pripovesti. Shvatio sam da svaki izdavač prevodu daje naslov po svom ćefu. I da ću, kada pročitam knjigu na srpskom ili na nemačkom, originalom smatrati prevod koji mi je prvi dopao šaka.

Prva knjiga na nemačkom

Ali tog aprila u Nirnbergu osećao sam se kao brodolomnik koji se hvatao za reči naslova knjiga na tuđem jeziku, kako ne bi pao u socijalnu afaziju. Micao sam usnama pred izlogom nirnberških knjižara kao onaj petogodišnji dečak koji čita prvu stranicu knjige „Drugovi” slovenačkog partizana Seliškara. Tačno dve godine posle toga položiću jezički ispit koji mi omogućava studiranje na nemačkom. A 1995., kada je UN ustanovio „Svetski dan knjige” otpočeću taj studij.

Prva knjiga koju sam pročitao na nemačkom bila je standardno delo o levom terorizmu – „Kompleks Bader-Majnhof” Štefana Austa. Nepoznate reči su podvlačene, prevode sam pisao na marginama. Knjiga je gusto prošarana kao cenzurisano pismo zatvorenika. Posle pet stotina devedeset i jedne stranice više nisam bio nemi brodolomnik. Ušao sam u svet drugog jezika, na kojem su me čekali milioni knjiga. Na tom jeziku ću potpisati šest knjiga kao priređivač antologija i izbora, niz političkih analiza, komentara, reportaža i prikaza, jedan magistarski rad. Sve to mogu da zahvalim onom dečaku koji nije odustao od čitanja i kada mu se učinilo da je tekst beskrajan.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.