Potera za mitskim apstinentom
1. mart 2018.
Neupućenom namerniku koji bi u Srbiju stigao preko Aerodroma „Nikola Tesla“ izborna kampanja bi napravila zasedu već kod trake na kojoj čeka prtljag. Osmehivao bi mu se sa elektronskog bilborda neki Aleksandar Vučić, proćelavi gospodin prosečne visine. Oko njega druga razdragana lica.
Došljak ne bi znao da to na slici nije Vučić – premda je taj potpisan – nego Zoran Radojičić, hirurg i profesor koji predvodi listu Srpske napredne stranke na nedeljnim izborima. To bi lice niz autoput od Surčina do Bubanj Potoka vrebalo namernika gotovo sa svakog bilborda i bandere.
- pročitajte još: Samo Vučić je vest
Ako bi pak popričao sa taksistom, putnik bi čuo malo kuknjave na bljuzgavicu i gužve nezapamćene u Beogradu, a negde na sredini vožnje, kada se tradicionalno pralazi na politiku, čuo bi uglavnom da taksistu politika – ne zanima. Sa radija ide neka mejnstrim muzika, vesti samo neka su što kraće, na instrument-tabli možda su iz navike neke novine.
„Verujte mi da sve to izbegavam. Ne uključujem televizor. Ne zanimaju me nijedni“, čuo je i autor ovog teksta onoliko puta od beogradskih taksista.
Koliko ima tih apstinenata?
Taj isti taksista, mitski apstinent, nimalo ne zanima mašineriju Srpske napredne stranke. Zvali su ga telefonom, presretali na ulici, dodijavali mu, ali ga nisu ubedili. On im kao glasač i ne treba – cilj je mobilisati ono na šta se računati može, kapilarno skupljeno, zaplašeno, zaslepljeno televizijom koju taksista ne gleda.
Ako je moto vladajućih „mobilizacija“, onda je moto opozicije „potraga“, bar su tako rekli, baš za takvim apstinentima. U ciljnoj ravnini kampanje će koji procenat razlike u izlaznosti ili rulet na ivici cenzusa verovatno odlučiti ko će upravljati gradom narednih godina i da li će svevlast Aleksandra Vučića dobiti prvu pukotinu.
Da li takav neodlučni birač – dakle onaj koji bi u principu glasao, ali još nije siguran da li će i za koga – uopšte postoji? Da li je takve smislenije tražiti na ulicama Beograda ili u knjizi „Fantastične zveri i gde ih naći“ Dž.K. Rouling?
„Očekivanja opozicije da se do apstinenata dolazi lako i u periodu kampanje predstavljaju više bodrenje sopstvenih redova nego realnost“, kaže za DW Bojan Klačar, programski direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID).
Prvo, navodi on, takvih je razmerno malo. Između 15 i 20 odsto ljudi fizički je sprečeno da glasa, najčešće jer žive u inostranstvu. Desetak odsto ljudi je apolitično i, ako uopšte znaju da su neki izbori, mare za njih manje nego za lanjski sneg. Ostalo bi, tom računicom, 10 do 15 odsto ljudi koji su otišli u političku hibernaciju iz koje ih nije lako probuditi.
- pročitajte još: Lepše je bez opozicije
Ti su, nastavlja Klačar, duboko nezadovoljni političkom ponudom ili time što političari uopšte ne govore o problemima koji su im važni. Ili su pak postali nepoverljivi prema parlamentarnoj demokratiji kao takvoj. „Razlozi zbog kojih ovi građani ne izlaze na izbore nisu rešivi preko noći i opozicija mora da ima dugoročniji plan od ad hok kampanja“, kaže on.
Opozicija u borbi za iste glasače
„Najbolji lek koji može da ponudi opozicija jeste prezentacija izbora kao neizvesnih, važnih, kao onih u kojima postoji šansa za promene“, navodi Klačar, i dodaje da je opozicija u tome delimično uspela na šta je SNS reagovao „uspavljivanjem“ kampanje. Kao, ma izbori su usput, nisu oni tako važni.
„Apstinencija od izbora je, kao i većina stvari koje radimo, način da se čovek oseti kao da ima neku moć nad svojim okolnostima – time što ne učestvuje u igri koju vidi kao nameštenu ili prosto besmislenu“, kaže marketinški stručnjak i bloger Mihailo Tešić.
„Paradoksalno, apstinent time odbacuje možda i najvažniji oblik konkretne političke moći koji ima – svoj glas na izborima. Zbog toga je veoma teško izvući apstinenta na izbore, potrebna je ili potpuno nova politička opcija ili mobilizacija oko problema koji se ne percipiraju kao politički, već kao egzistencijalni, moralni ili snažno simbolički. Što baš nije odlika gradskih izbora“, dodaje Tešić za DW.
- pročitajte još: Malo Davos, malo Grocka
Bojan Klačar navodi da opozicija stoga, sve i kad ne bi htela, nužno puca na slično biračko telo. Pitanje nije u prvom redu da li opozicioni kolač može biti uvećan, već kako će ovaj koji ne stolu biti podeljen. Većina istraživača javnog mnjenja čak očekuje manju izlaznost nego na predsedničkim izborima.
Klačar navodi podatak da sedam dana pred izbore 14 odsto onih koji sigurno idu na glasanje još nije znalo koga će zaokružiti. „Čini se da opozicija ima limitiran uspeh da dođe do šire baze potencijalnih birača jer koristi kanale i pravi sadržaje kojim mahom učvršćuju svoje birače, sa skromnim iskoracima izvan toga“, dodaje ovaj politikolog.
Leteći naprednjački cirkus
Mihailo Tešić pak smatra da je „opozicija ozbiljnije shvatila ove izbore nego prošle parlamentarne, što je i očekivano, jer u Beogradu još i ima čemu da se nada“. Tu nadu doduše smanjuje rasparčanost iz nekoliko razloga koji se kao pod lupom mogu posmatrati baš u poslednjim danim kampanje: „Ne samo da ulogu igraju kojekakvi tereti iz prošlosti, sujete i dobra stara nesposobnost, nego su i mediji i reklamni tokovi u Vučićevom stisku jače nego ikada ranije“, kaže ovaj marketinški stručnjak.
Osim pomenutih bilborda, SNS je praktično jedina snaga koja ima dovoljno para da se i za lokalne izbore reklamira na televizijama s nacionalnom frekvencijom. U nizu dnevnih listova je, u vidu ogromnog oglasa, objavljen spisak 1.000 javnih ličnosti koje tobože podržavaju SNS premda su neki već demantovali da tu stranku podržavaju.
Za opoziciju je u borbi za apstinente, osim budžeta koji ima SNS, nedostižan i prostor koji kontrolisani medijski krajolik daje Vučiću i njegovim mažoretkinjama u takozvanoj funkcionerskoj kampanji. Dok opoziciji ostaje skučeni prostor društvenih mreža, predsednik u prajm-tajmu daje intervju dok se u pozadini Brandenburška kapija nadvija nad Berlinom. Malo priča o susretu sa kancelarkom, malo o „lopovima i tajkunima“ iz opozicije. Poslednje analize kažu da su Vučić i SNS u elektronskim medijima od nacionalnog značaja dobili više prostora nego svi ostali zajedno.
I na sve to, tu je hiperinflacija izbornih lista, na koju ukazuju oba sagovornika DW, iznoseći sumnju da su mnogi „rovci“. Klačar to zove „fiktivnim pluralizmom“, a Tešić „montipajtonovskom metodom borbe SNS za svaki glas“.
- pročitajte još: Beograd na vodi: Taknuto-maknuto?
Niti osam manjinskih stranaka ima mnogo veze sa manjinama – a već sa oko 8.000 glasova ušle bi u Skupštinu grada zbog takozvanog prirodnog praga – niti neke manje liste imaju nameru da se ozbiljno bave politikom, niti je „rašomonijada oko liste Luke Maksimovića“, kaže Klačar, dobra za podsticanje izlaznosti jer se razmere nepoverenja u politiku tako samo povećavaju.
Taksisti koji voze ture do aerodroma bar znaju: toliko traženi i toliko zapostavljeni apstinenti često na „Nikolu Teslu“ odu sa malo više kofera, ne primećujući lica koja im se smeškaju sa bilborda.