„Ponor iza naših iluzija“
5. oktobar 2017.
Kazuo Išiguro je imao pet godina kada se njegova porodica presellila u Veliku Britaniju. Studirao je engleski jezik i filozofiju na univerzitetu Kent u Kenterberiju, i krajem sedamdesetih godina počeo da objavljuje prve književne radove. Prvi roman je objavio 1982, a njegov najpoznatiji roman je „Ostaci dana“ iz 1989. Tu je glavni junak jedan batler koji putuje kroz Englesku i suočava se sa različitim aspektima njene prošlosti. Roman zapravo tematizuje prelazak Engleske u postkolonijalni period.
Išigurove teme su vrlo raznovrsne. Tako je tema romana „Neutešni“ iz 1995. emocionalno putovanje jednog pijaniste, dok je 2000. objavio „Kad smo bili siročad“ – detektivski roman čija se radnja dešava u Engleskoj i Kini. Pet godina kasnije je objavio i delo „Sve što smo morali dati“, za mnoge jedan od najboljih na engleskom jeziku u 2005, u kojem se radi o ljudskim klonovima kao živim skladištima organa za transplantaciju organa. Baš kao i „Ostaci dana“, i taj roman je ekranizovan.
Išiguro je napisao i više pripovedaka, dve televizijske drame i jedan filmski scenario, ali se bavi i pisanjem tekstova za muzičare. U obrazloženju dodele Nobelove nagrade se između ostalog kaže da „njegovo pripovedanje ima veliku emotivnu snagu, da otkriva ponor koji se otvara iza naše iluzije o povezanosti sa svetom“. Veliki broj kritičara hvali i Išigurov jezik kao primer najlepšeg engleskog koji može da se čita poslednjih decenija. U Nemačkoj je Išiguro veoma cenjen – nemački kritičari su više njegovih proznih dela proglašavali za najznačajnije u godinama kada su objavljena.
„Mi ljudi smo se uvek borili da pronađemo balans u životu. Koliko je zaborava poželjno? A koliko sećanja?“, rekao je Išiguro pre dve godine u intervjuu za DW, govoreći o svom romanu „Zakopani div“. „Previše zaborava znači da strašne nepravde ostaju nekažnjene, da se u mnogim ljudima koji su patili talože mržnja i bes. Ako se pak previše sećamo, onda društvo može upasti u beskrajni ciklus osvete i mržnje.“
sb/nr/dpa/rtr