Poljuljan kredibilitet sirijskih pobunjenika
21. avgust 2012.Frankfurter algemajne cajtung danas piše da „najnoviji izveštaj UN o masakru u sirijskoj Huli ne rasvetljava otvorena pitanja“. Autor Rajner Herman je ovaj tekst „uokvirio“ konstatacijom da poslednji izveštaj UN o Huli sigurno „neće biti poslednja reč“ o tom zlodelu – tom rečenicom tekst počinje i njome se završava. Izveštaj UN je inače objavljen 15. avgusta. Odnosi se na događaje od 25. maja, kada su, kako piše frankfurtski dnevnik, „rano popodne jedinice regularne sirijske vojske i pobunjenika vodile borbe oko kontrolnih punktova na putevima u oblasti Taldu, centru regiona Hula. Armija je zasula Taldu granatama a masakr je počinjen tek posle 17 časova. Žrtve su ubijane udarcima, ubodima ili pucnjima iz neposredne blizine.“
„Nekoliko sati posle masakra, opozicioni Sirijski nacionalni savet saopštio je da su masakr počinili pripadnici paravojnih jedinica Šabiha, bliskih režimu. Svi veliki međunarodni mediji usvojili su to gledište. Sirijski nacionalni savet je ponovio svoj zahtev za međunarodnom vojnom intervencijom, koji je dosad ostao bez odjeka. Kao presedan bi mogao da posluži masakr u Račku od 15. januara 1999. Tada je ubijeno 45 kosovskih Albanaca. Masakr je doveo do odluke NATO da vojno interveniše protiv srpskog diktatora Miloševića. Za razliku od Hule, u Račku su finski forenzičari dva meseca posle masakra a zatim i krajem 1999. ispitali leševe. Došli su do zaključka ada su ubijeni nenaoružani civili i da su zločin počinile srpske jedinice. U Huli forenzička ispitivanja nisu bila moguća. Kada su posmatrači UN 26. maja ujutro stigli u Taldu, nisu mogli da učine ništa osim da konstatuju mesta zločina. 29. juna, poslanički klub Zelenih je od vlade u Berlinu zatražio više informacija o svemu. Odgovor je glasio da su izveštaji svedoka o zločinu protivrečni i da ne može jasno da se kaže ko su počinioci, te da nema indicija koje bi teretile pripadnike prorežimskih paravojnih snaga.“
Ubijeni članovi porodica bliskih režimu
U daljem tekstu se navodi da je na osnovu svedočenja stanovnika Talda nemoguće dobiti jasnu sliku događaja. Jer, „teško je pretpostaviti da bi stanovnici Hule, u kojoj su na vlasti pobunjenici, imali hrabrosti da kažu da su ti pobunjenici počinili krvoproliće.“ Nabrajaju se i ostali izvori mogućih saznanja kao što su satelitski snimci, i navodi da su i oni sve samo ne pouzdani: nejasni su i na osnovu njih ne mogu da se rekonstruišu pokreti trupa. Tome treba dodati i svedočenja meštana Hule koji su razgovarali sa dopisnikom Frankfurter algemajne cajtunga u Siriji. Oni su rekli da su u svemu učestvovali i lokalni pobunjenici koji nemaju veze sa „Slobodnom sirijskom armijom“, i koji su iskoristili bezakonje da bi „poravnali sopstvene stare račune“. „U korist ovog iskaza govori i činjenica da su u Huli, u kojoj živi 25.000 ljudi, ciljano ubijeni samo članovi dve porodice. One su u tom gradu reprezentovale omraženu državu. Iz njihovih redova potiču policijski oficiri, vojnici i jedan poslanik. (…) Kredibilitet naoružanih pobunjenika poljuljan je i posle masakra u Tremsehu. Tada su tvrdili da je regularna armija masakrirala 200 civila. A onda su morali da priznaju da se radilo o sukobu vladinih i pobunjeničkih snaga…“
Izbeglice iz Sirije u Jordanu - koji ima mnogo problema
Minhenski dnevnik Zidojče cajtung povodom sukoba u Siriji piše o – susednom Jordanu, „u kome se nalazi 130.000 Sirijaca – prve izbeglice su našle smeštaj u gradovima, a novopridošli se sprovode u prihvatne logore. „Mala monarhija još jednom mora da se izbori sa talasom izbeglica posle Palestinaca, koji danas čine većinsko stanovništvo, i Iračana posle ratova iz 1991. i 2003. Jordanski resursi su ograničeni, voda i struja predstavljaju trajni problem.“ Osim toga, tu su i zategnuti odnosi između sela i grada, pri čemu seosko stanovništvo čine većinom stari „Transjordanci“ a gradsko – Palestinci. Među ovim potonjim su „mnogi poslovni ljudi koji se dobro snalaze u liberalnom privrednom kursu, ali su i pripadnici islamističkih struja poput Muslimanske braće ili njihove stranke „Islamskog akcionog fronta“.
U Jordanu je situacija teška: privatizacija koju je počeo da sprovodi kralj Abdulah povećala je jaz između bogatih i siromašnih, a posebno teško je pogodila starosedeoce koji žive na seoskim područjima. „Mnogi smatraju da je iz te situacije najveći profit izvukla klika bliska dvoru koja je upletena u sve veću korupciju“ (…) Kralj Abdulah do sada ne odaje da li trenutnu krizu (sa velikim brojem izbeglica iz Sirije) smatra težom od ranijih. Kao što je to često do sada bio slučaj, on pokušava da smanji nezadovoljstvo naroda stalnim smenama u vladi i postavljanjem novih premijera. Od 1946. do danas, Jordan je imao 60 premijera…“
Pripremio: Saša Bojić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković