Poljska 1914: Stradanje i nezavisnost

DW: Kakvo je poljsko viđenje Prvog svetskog rata, sada kada je prošao čitav jedan vek?

Robert Traba: Svakako drugačije nego u Francuskoj, Nemačkoj, Velikoj Britaniji ili u državama koje su tada bile pod Austrougarskom. Jer priča o Poljskoj počinje tamo gde je rat naginjao kraju, na Zapadu. Dakle, tek tada je Poljska posle 123 godine od podela, ponovo uspela da izdejstvuje nezavisnost. Zemlja je konačno posle dugo vremena mogla da se oslobodi nemačko-rusko-austrijske okupacije i to je ono što dominira sećanjem koje Poljska ima na Prvi svetski rat. Međutim, sećanja na Drugi svetski rat su to kasnije ipak potisnula. Čak se i o žrtvama iz Prvog svetskog rata i dan-danas ovde malo govori.

Dakle, Poljsku nije zahvatilo nikakvo preobraženje u tumačenju Prvog svetskog rata, zbog diskusija koje se o tome i danas vode?

Ne, nije. Poljsko sećanje fokusirano je na priču o nezavisnosti, što bi se jednim delom moglo nazvati paradoksom, pre svega ako govorimo o broju žrtava. Jer procene govore o tome da je u Prvom svetskom ratu nastradalo oko 18 odsto poljske populacije. U Drugom svetskom ratu život je izgubilo 22 odsto ljudi. Drugim rečima, te brojke nisu previše udaljenje jedna od druge, pa ipak sećanje na Prvi svetski rat nije mnogo prisutno u kulturi sećanja na ta vremena.

Da li se u Poljskoj uopšte vidi veza između atentata u Sarajevu i onoga što će se desiti kasnije? Kakva je uloga Srbije u svemu tome, s obzirom na to da neki kažu da Poljska ne bi uspela da ostvari nezavisnost, da nije bilo pomenutog atentata?

Ja na to gledam kao na poprilično preterivanje. Ubistvo naslednika austrijskog trona Franca Ferdinanda zapravo je bila kap koja je prelila čašu. Ali ne treba zaboraviti na napetosti koje su pre toga u Evropi već postojale. Bure baruta moglo je da eksplodira i nekim drugim povodom. Te napetosti nisu imale veze samo sa Srbijom, to je nešto što je dobijalo na intenzitetu decenijama. Prave uzroke rata trebalo bi potražiti na drugom mestu. Postojala je velika konkurencija kolonijalnih sila. Njihove borbe za moć podgrevale su nove sukobe. Pri tom, spirala neprijateljstva u Evropi vrtela se još od kraja 19. veka, i to sve brže i brže.

Drugim rečima, uloga Srbije u Prvom svetskom ratu za Poljsku je sekundarna?

Da. Sve je počelo u Sarajevu, ali rat nije bio posledica želje srpskog društva za oslobađanjem Evrope. Početak rata bio je moguć i na nekom drugom mestu. Za Poljsku je bitno da su svi važni istorijski događaji prisutni i obeleženi u našoj kulturi. Međutim, o izbijanju Prvog svetskog rata u poljskoj literaturi postoji samo jedna knjiga, što ukazuje na to koliko je taj period malo prisutan u kulturi sećanja. Reč je o knjizi Andržeja Kusjevica „Kraljevstvo obe Sicilije“, koja opisuje prilike u različitim državama, ali u istom trenutku – dakle u momentu kada dolazi do atentata u Sarajevu. Istorijski i literalno taj dokument značajno doprinosi razumevanju vremena.

Neki povezuju loš imidž Srbije tokom 90-ih godina prošlog veka i njenu ulogu u Prvom svetskom ratu?

Neki će time biti verovatno razočarani, ali Poljska ne vidi centralnu ulogu Srbije u tom periodu i zbog toga je nemoguće napraviti neku paralelu sa događajima krajem prošlog veka. O tome svakako mogu da raspravljaju istoričari, ali narod je obično okupiran sopstvenom sudbinom.

Kako se u Poljskoj gleda na pitanje krivice za izbijanje rata?

I na tom planu postoji izvesna ambivalentnost. Poljska je još od 1795. godine bila okupirana, zbog čega se ovde sve što se tokom Prvog svetskog rata dešavalo gleda kroz prizmu teritorijalne podele između tri okupacione sile. Upravo je to razlog zbog kojeg se najveća krivica svaljuje na Nemačku, koja je i najviše dominirala sudbinom Poljske tokom rata. Istovremeno, Nemačka je 1916. godine osnovala neku vrstu „prve vlade“, koja je nakon 120 godina u škole uvela poljski kao maternji jezik, a u kalendar poljske nacionalne praznike. Ipak, to je bila čista kalkulacija. Nemačka je verovala da će time imati Poljsku na svojoj strani. Najdalje što se išlo, bila je ideja o stvaranju nekakve „tampon-države“ sa određenim stepenom autonomije, ali niko nije računao s tim da će se sistem nastao posle Bečkog kongresa raspasti i da će nastati Poljska sa granicama znatno drugačijim od onih koje su neki bili spremni da prihvate. Kada govorimo o pitanju krivice, meni je posebno interesantan najnoviji doprinos istoričara Klarka, koji tu krivicu deli na više ramena. Njegove teze nisu neosnovane i ja jednim delom verujem u njih jer gotovo je sigurno da je više sila želelo da svoje interese sprovede u delo, što je doprinelo izbijanju rata.

Šta o svemu tome danas u školama uče mladi Poljaci?

Mogao bih prilično dobro da uporedim poljske i nemačke udžbenike, na osnovu čega mogu da kažem da se njihov sadržaj ne razlikuje mnogo. Poljski đaci uče o konfliktima okupacionih sila, najvažnijim bitkama kao što je Verdun, ali je u fokusu naravno poljska istorija. Mladi Poljaci iz tih knjiga mogu da saznaju kakva je bila uloga Poljske, o njenom učešću u ratu, kao i o centralnoj figuri maršalu Pilsudskom koji je najviše doprineo poljskoj nezavisnosti. Mladi takođe izučavaju i stvaranje jedne nove poljske diplomatije i događaje koji su se u Poljskoj nakon rata odigravali. Primera radi, dok je Evropa slavila kraj rata, Poljska se do 1920. godine još uvek borila protiv boljševika. Drugim rečima, reč je o svojevrsnoj mešavini opšteg znanja sa akcentima na Poljsku.

Ali šta se može reći o ulozi Poljske u tom ratu, pa samim tim i o ulozi drugih zemalja?

Jedinstveno mišljenje o tome nije se etabliralo jer je podelom zemlje veliki broj Poljaka morao da se bori na različitim frontovima, zavisno od toga pod čijom okupacijom je bila teritorija na kojoj su živeli. Bilo je čak i porodica u kojima su se braća borila između sebe, na različitim stranama. Jedan bi bio na nemačkoj, a drugi na ruskoj strani. Možda je to razlog zbog kojeg ovde ne postoji jedinstven pristup u tumačenju poljske uloge u Prvom svetskog ratu – za razliku od zemalja na Balkanu ili u državama poput Francuske i Velike Britanije.

Koliko su uopšte prisutna i vidljiva sećanja na ta vremena i događaje danas u poljskom društvu?

Teško da su uopšte prisutna. U Poljskoj se nakon rata odigrala i Boljševička revolucija. Postojala je opasnost sa istoka, a u tom kontekstu i napori za obnavljanjem poljske nezavisnosti. Takozvani „Veliki rat“, kako ga na Zapadu Evrope nazivaju, Poljska ne uspeva da sagleda u celini. Među istoričarima je prisutan taj termin, ali u poljskom društvu i istorijskoj svesti, on nije uspostavljen. U Nemačkoj se ponekad može čuti i o „Drugom 30-godišnjem ratu“ (1914-1945), što je za Poljsku, ako izuzmemo određene krugove, nezamislivo.

Ako i nakon sto godina od Prvog svetskog rata postoje različiti stavovi i mišljenja, postoji li opasnost da ta godišnjica podeli Evropu?

Ne verujem da bi do toga moglo doći, ali je to pitanje svakako interesantno iz nemačke perspektive. Već sam čuo kako vlada obazrivo razmatra svečanosti povodom obeležavanja početka Prvog svetskog rata, plašeći se kako bi one mogle ugroziti obeležavanje Drugog svetskog rata i holokausta. Ako je zaista tako, to bi bilo apsurdno. Verujem da se u nekim državama dosta pažnje posvećuje tom jubileju – u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Nemačkoj ili Srbiji, ali u drugim državama je ta tema danas prilično daleko. Ne mislim da Prvi svetski rat može da obezbedi dovoljno materijala za nove diskusije. U najmanju ruku iz ugla Poljske, to sigurno nije moguće.

Profesor Robert Traba je direktor Centra za istorijska istraživanja u Berlinu.

Sledećeg ponedeljka u okviru serijala o Velikom ratu na stranicama Dojče velea pogledajte priču o čoveku sa neobičnim zanatom - pravio je vojničke šlemove.

Autorka: Rozalia Romanjek / jl
Odg. urednik: Nemanja Rujević