„Pod Srbima se ništa neće promeniti“
19. novembar 2018.
Špigel onlajn je objavio reportažu novinara Kena Ferzeka pod naslovom: „U dolini nezadovoljnih“. Ispod je ovako opisana tema: „Jedan grad i jedna dolina na jugu Srbije. Na prvi pogled: idila. Ali, ljudi ovde hoće samo jedno – otcepljenje i priključenje Kosovu. Neki čak govore o oružanoj borbi.“
„Da, kaže Redžepi Lokman, on bi se i s oružjem u ruci borio za otcepljenje. 'Od pre sto godina, Srbi su protiv nas', objašnjava. 'Pod njihovom vladavinom se za nas nikada neće nešto promeniti. ' 44-godišnji vlasnik samoposluge živi u Preševu, gradiću na krajnjem jugoistoku Srbije, 30.000 stanovnika, granice sa Kosovom i Makedonijom su u vidokrugu. Ovde, u čitavoj Preševskoj dolini, području nešto većem od površine Berlina, žive pretežno Albanci, u samom gradiću ih je 95 odsto. Među njima nema nikoga ko ne želi odvajanje od Srbije i prisajedinjenje susednom Kosovu.“
Objasnivši da se Preševska dolina u protekle tri decenije stalno vraćala u udarne vesti jer se tamo još 1992. na „nezvaničnom referendumu“ 95 odsto Albanaca izjasnilo za priključenje Kosovu, autor navodi da je srpska armija ugušila ustanak Albanaca posle kosovskog rata.
A otkako su „predsednici Srbije i Kosova, Aleksandar Vučić i Hašim Tači odjednom“ počeli da govore o „korekciji granica“, „Albanci u Preševskoj dolini su naelektrisani kao što već odavno nisu bili.“
Vrativši se nakratko priči o Redžepiju Lokmanu, koji je ispričao kako ga je za vreme kosovskog rata, kada je bio vozač autobusa, srpski specijalci maltretirali nazivajući ga teroristom i ponekad ga i tukući („poniženja koja nije zaboravio“), autor navodi i njegove reči da „Nema nade da ćemo se ovde ikada osećati kao kod kuće.“
Preševo je, kako primećuje Ferzek, mesto u kojem „Albanci ne deluju kao da su potlačeni“: „Natpisi na službenim zgradama su dvojezični, na privatnim radnjama i reklamama uglavnom samo na albanskom. Više puta dnevno gradom odjekne glas mujezina.“
Ali, „to je samo površan utisak“ – „U stvarnosti je srpska država dugo zapuštala čitavu Preševsku dolinu. Infrastruktura je u jadnom stanju. Odvoženje otpada ne funkcioniše, tekuće vode ima samo na po nekoliko sati. Zvanično je polovina stanovnika nezaposlena, mnogi žive od transfera novca svojih rođaka u Nemačkoj ili Švajcarskoj (…) ali mnogi skupi automobili imaju nemačke ili švajcarske tablice“.
„Masovno odseljavanje iz Preševske doline je i posledica marginalizacije albanske manjine u Srbiji.“ Autor piše o nastavniku engleskog Nedžatu Agušiju, koji kaže da se u današnjim udžbenicima albanska istorija i književnost gotovo ni ne pominju. A srpske vlasti ne priznaju diplome prištinskog univerziteta, pa svršeni studenti mogu samo da „biraju između odlaska u inostranstvo ili prihvatanja loše plaćenog posla“.
Gradonačelnik Preševa Šćiprim Arifi rođen je u Manhajmu, „studirao logistiku, bio uspešan preduzimač“, pre pet godina se doselio u Preševo, osnovao lokalnu stranku „Alternativa za promene“ i 2016. je izabran za gradonačelnika.
„Razmena teritorija, korigovanje granica – to nije njegov svet. To se oseća u razgovoru. Da ne bi morao da se sukobi sa osećanjem većine, Arifi je našao rafiniranu formulu: nema razmene teritorija, već u najboljem slučaju može biti samo priključenja Kosovu čitavog područja na istočnoj granici Kosova, i to samo u otvorenom dijalogu sa svim međunarodnim organizacijama. Mala je verovatnoća da bi takvi uslovi bili ispunjeni – tako da je da logističara Arifija u stvarnosti zapravo jedno zakukuljeno ne.“
Od nekoliko stotina Srba u gradu, autor nije našao nijednog koji bi mu dao izjavu, ali je porazgovarao i sa Vanonom Arifijem koji već osam godina radi kao aktivista ljudskih prava za različite srpske nevladine organizacije:
„Kada on šeta gradićem, mnogi ga prijateljski pozdravljaju. I podsmevaju mu se kao idealisti kada kaže da nisu narodi ti koji treba da se međusobno svađaju, već mnogi siromašni sa malobrojnim bogatašima, a i pošteni sa korumpiranima. 'Nije u redu da ljudi kao što su predsednici Vučić i Tači koji su pozdravljali ili podsticali ratove i napravili probleme u našem regionu, sada uzimaju sebi za pravo da nam nude korekcije granica kao rešenja'“, piše u svojoj repotaži Keno Ferzek za Špigel onlajn.
„Erdoganizacija Balkana“
Za dnevni list Velt o „Erdoganizaciji Balkana“ piše Krsto Lazarević: „Islam u Bosni i Hercegovini zapravo važi kao liberalan. Turska bi to rado promenila i daje mnogo novca kako bi pomogla religiji u Bosni i Hercegovini – i obnovila svoje osmansko nasledstvo.“
„Samo (turska) državna organizacija Tika je u osiromašenu zemlju uložila 70 miliona evra. Turska ne finansira samo džamije, već i energoprivredu, infrastrukturu, bankarski i telekomunikacioni sektor. Reč je o uticaju i moći. U Briselu za zabrinutošću gledaju na to i hoće da povežu region sa Evropskom unijom.“
Autor je u kancelariji Tike razgovarao sa šefom agencije Omerom Farukom Alimčijem. Kaže da je ta agencija u Bosni i Hercegovini realizovala već više od 850 projekata, pre svega na planu kulture: „Mi samo želimo da pomognemo i sprovodimo naše projekte nezavisno od etničke pripadnosti ili verskih ubeđenja ljudi.“
„Turska, doduše ni među trgovinskim partnerima, ni među investitorima, u Bosni i Hercegovini nije među prvih pet. Ali na to se može gledati i drukčije. Turska u Bosni i Hercegovini polaže na islam, jer ekonomski nema mnogo toga da ponudi toj zemlji.“
„Da li će se uticaj Turske promeniti? Baš među mladima konzervativnog usmerenja Kuran dobija na značaju. U dva najveća tržna centra u Sarajevu već nekoliko godina ne mogu da se kupe ni alkohol ni svinjsko meso. Ultranacionalistička partija BPS je naprosto kopirala logo turske AKP i preuzela neke sadržaje.“
„Na popisu stanovništva 2013. je 50,7 odsto građana navelo da su muslimani – Bosna i Hercegovina je prvi put u svojoj istoriji bila većinski muslimanska zemlja. Mnogi među njima su razočarani. Prema njihovom mišljenju, Zapad snosi deo odgovornosti za masakr u Srebrenici.“
„Postoji čovek koji pokušava da iz tog razočaranja izvuče profit. U maju je bio u poseti Sarajevu. Dvadeset hiljada ljudi se guralo u sarajevskoj Olimpijskoj dvorani da bi videlo Redžepa Tajipa Erdogana. Samo iz Nemačke je došlo njih 5.000.“
Autor navodi da su predsednik predsedništva Bosne i Hercegovine Bakir Izetbegović i Redžep Tajip Erdogan u bliskom odnosu, ali da je turski vlastodržac imao još bliskiji odnos sa Bakirovim ocem Alijom Izetbegovićem, i podseća da je ovaj još šezdesetih godina napisao svoju „Islamsku deklaraciju“. Tu između ostalog, stoji i da je „Turska kao islamska zemlja vladala svetom, a da je kao plagijat Evrope – zemlja treće klase“.
Na kraju svog teksta Lazarević pokazuje i „koliko daleko seže duga ruka Erdogana“ – na primeru nastavnika muzike Mahmeda Bajraktarevića, vođe dečjeg hora „Sultan Fatih“, koji peva pesme na bosanskom, turskom, arapskom te mnogim drugim jezicima. Hor koji je obišao svet ima najviše poklonika u Turskoj. Tamo je Bajraktarević jednom imao koncert na kojem se fotografisao sa predsednikom Erdoganom.
Ali: „kada se nedavno pripremao za jedan koncert u Sarajevu, zazvonio mu je telefon“... Bio je to turski ambasador koji mu je saopštio da više neće držati koncerte, jer je optužen da je sledbenik pokreta Fetulaha Gulena. „Otada Bajraktarević ne može više da nađe posao.“
priredio Saša Bojić