Pet stvari kojima nas uči Marlen Ditrih

Ona je bila ikona Vajmarske Republike, holivudska zvezda, izbeglica, humanistkinja – i žena koja je znala kada je vreme za odlazak. Na 120. godišnjicu njenog rođenja vredi iznova pogledati na život žene, koja je bila daleko ispred svog vremena - i čiji se život danas čini modernijim nego ikada ranije.

Neka ljubi ko god koga hoće

Marlene Ditrih je spavala sa ženama i s muškarcima. To nikad nije bila tajna, ali su se uvek i poimence pominjali samo muškarci. Ništa manje glamurozne nisu bile ni njene ljubavnice, recimo uspešna američka glumica Talula Bankhed ili jedinstvena Džo Karsters, čije je pravo ime bilo Marion Barbara. Marion je početkom 20. veka otvoreno živela kao lezbejka a napravila je i karijeru vozačice trkaćeg čamca.

Činilo se da Marlen Ditrih nije marila za svoju biseksualnost, niti ju je brinulo što bi neko od toga mogao da pravi skandal. Kada ju je režiser i glumac Maksimilijan Šel nekoliko godina pre njene smrti upitao o seksu sa ženama dok je snimao dokumentarac „Marlen“ (1984), kratko je odgovorila: „Ah, znaš, imaš jednog muškarca i jednu ženu, onda on legne na nju, i to se jednostavno dogodi, zar ne? – Isto je i s dve žene.“

Marlen Ditrih je imala i aseksualne veze. Zaljubila se u američkog pisca Ernesta Hemingwveja, koji joj je uzvratio ljubav. Ali oni su svoju ljubav živeli samo preko pisama.

Pravila su tu da se krše

Marlen Ditrih je učinila da odeća, koja je pre bila rezervisana samo za muškarce, postane društveno prihvatljiva za žene – i tako postala stilska ikona. U prvom holivudskom filmu „Maroko“ (1930) poljubila je drugu ženu u smokingu. To se nikada pre nije dogodilo na filmskom platnu: niti takav poljubac, niti žena u smokingu.

U privatnom životu često se slikala u pantalonama i s kravatom. Tako je prisvojila mušku modu nakon što ju je tipični muški cilindar u početku pretvorio u seksualni objekat: Jedna od njenih najpoznatijih fotografija prikazuje je sa tregerima i u cilindru – to je scena iz nemačkog filma „Plavi anđeo“ (1930) koji je proslavio.

Ditrih međutim nikada nije prestala da se šminka niti da nosi haljine. Na današnjim fotografijama uglavnom se prikazuje u pantalonama, ali ona se u oba modna sveta osećala dobro – bilo u zlatnoj haljini bez naramenica ili u snežnobelom muškom odelu. U nekim modnim leksikonima su „Marlenine pantalone“ navedene kao poseban pojam.

Budno prati politiku – i ustaje za demokratiju

Za razliku od ostalih kolega iz Vajmarske Republike, Ditrih je odbijala da podrži nacističku propagandu. Tako je 1930. odgovorila na poziv iz Holivuda i otišla u Kaliforniju s režiserom i tadašnjim ljubavnikom Jozefom fon Šternbergom. On je režirao film „Plavi anđeo“.

No, ostala je u stalnom kontaktu sa svojim suprugom Rudolfom Ziberom. Iako su se razdvojili tokom tridesetih, njih dvoje su ostali u braku i podržavali jedno drugo do njegove smrti.

Marlene Ditrih je tridesetih godina telegramom zamolila Zibera da napusti Evropu s njihovom kćerkom Marijom što je pre moguće. To tvrdi Florian Ilies u knjizi „Ljubav u vremenima mržnje“, objavljenoj ove godine.

Dok je nemačka režiserka Leni Rifenštal snimala propagandne filmove za naciste, Ditrih je tokom rata bila na strani Amerikanaca. Još 1939. odrekla se nemačkog državljanstva prihvativši američko. Dok se njen ljubavnik Žan Gaben prijavio u francusku vojsku, putovala je ratom razorenom Evropom i pevala američkim vojnicima.

Za to je u Francuskoj nagrađena ordenom Legije časti, a u SAD je 1947. dobila „Medalju slobode“, najveće priznanje za civilni angažman. U Nemačkoj je priznanje stiglo jako kasno: neki su je čak vređali kao izdajnicu. Tek 2002. godine posthumno je postala počasna građanka grada Berlina.

Znala je kada da stane

Ne može se prećutati činjenica da je postala ovisna o alkoholu i tabletama te da je penzionerske dane provela u Parizu. Ali znala je i kada je kraj. Nakon povrede 1975. godine okončala je karijeru na pozornici, a tri godine kasnije snimila je svoj posljednji film.

Kada je Šel snimio dokumentarac „Marlen“ odlučila je da ne želi da se slika. Šel je pokušao da je ubedi, ali Ditrih je ostala pri svome. „I've been photographed to death“, rekla je i to je ostao jedan od njenih čuvenih citata. Šelu je bilo dopušteno da pravi audio-snimke razgovora. Te zvučne zapise je onda uklapao u filmski materijal.

Ostanite građanin sveta

Kada je Šel pitao da li se oseća kao beskućnica, jer živi u Parizu, i stalno putuje, ona je rekla: „Ne, sve su to koještarije“, i dodala: „Imam osećaj za ljude, ali nemam osećaj za gradove ili nešto tako“, rekla je navodno. Ipak, nije imala dileme: „Amerika je moj pravi dom.“

Marlene Ditrih je bila ikona, ali i žena čiji su pogledi na život još uvek uzor mnogima, pogotovo u 21. stoleću. Ona je bila emancipovana, finansijski uspešna žena i građanka sveta koja je rodne norme bacila u vodu, u krizi humanizma stajala u odbrani demokratije i koja je na kraju znala kada je vreme da ode sa pozornice.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu