Pet godina u Gvantanamu

Filmski stvaraoci uvek iznova posežu za temama iz aktuelne političke svakodnevice. Konstantin Kosta-Gavras, poznati reditelj grčkog porekla, 1969. godine je svojim politički angažovanim filmom "Z" ostvario svetsku slavu. Kosta-Gavras je u njemu kritikovao grčku vojnu diktaturu. "Z" je postao pionir jednog novog filmskog žanra: napetog, politički angažovanog filma za široku publiku. Za razliku od dokumentarnih, igrani filmovi lakše prodiru do emocija gledalaca. Gledaoci se identifikuju s glumcima i tako brže i lakše bivaju uhvaćeni u mrežu događaja koje film obrađuje. Često je međutim u političkim trilerima, pogotovo holivudske proizvodnje, napetost toliko u prvom planu da politička problematika pada u drugi plan.

Slučaj Kurnac - skandal za demokratiju

Nema, naravno, jednostavnog recepta za dobar politički triler. Jedan kvalitetan primerak tog žanra može se međutim videti u nemačkim bioskopima od kraja ovog meseca. Reč je o nemačkom filmu "Pet godina života", koji se bavi sudbinom nemačkog zatvorenika u Gvantanamu. Nemački Turčin Murat Kurnac je kratko nakon atentata od 11. septembra 2001. uhapšen u Pakistanu i odveden u zloglasni logor Gvantanamo gde je odsedeo pet godina. Kurnac pri tom nikada nije bio terorista - to je bilo jasno već vrlo kratko nakon njegovog hapšenja. Nije imao nikakve veze s atentatima u Njujorku, baš kao ni s talibanima.

Ali uprkos tome, i znajući da to nije istina, najveći nemački bulevarski list Bild dugo je Kurnaca nazivao "nemačkim talibanom". Murat Kurnac se u razdoblju nakon 11. septembra 2001. i ratova u Iraku i Avganistanu u sećanja Nemaca urezao upravo tako - kao "nemački taliban". "Na Gvantanamo se još uvek gleda kao na određenu iritaciju, a ne kao na skandal za demokratiju", ljuti se publicista Rodžer Vilemsen koji je u svojoj knjizi "Ovde Gvantanamo" objavio intervjuje s bivšim zatočenicima američkog logora na Kubi.

"Šta bih ja napravio?"

Kako ovakvu tematiku, ovakav slučaj preneti na filmsko platno - i to još u formi igranog filma? Reditelj Štefan Šaler se, kaže, rukovodio pitanjima: šta bih ja uradio da me drže u zatvoru skoro pet godina? Kako bih uspeo da preživim, kada mi neko jednostavno oduzme sva prava, vazduh koji udišem, moju privatnu sferu, važne godine mog života? Šaler je počeo da studira na filmskoj akademiji u Ludvigsburgu u oktobru 2005. godine, ali slučaj Murata Kurnaca ga je zaintrigirao puno ranije. "Još pre studija na Akademiji pažljivo sam pratio taj slučaj i sastao sam se s Muratovim advokatom Bernhardom Dokeom", priča Šaler. Ne radi se, dakle, o tome da je jedan ambiciozni student režije tražio zanimljivu temu za svoj diplomski rad. I to se ovom filmu i vidi.

Uzaludno iznuđivanje "priznanja"

Šaler se u njemu koncentriše gotovo samo na dve osobe - Murata Kurnaca i Gaila Holforda, jednog američkog stručnjaka za ispitivanje, koji saslušava uhapšenu osobu iz Bremena i koji uzaludno pokušava da je natera na "priznanje". Političke igre u pozadini, odbijanje nemačke države da pusti Kurnaca natrag u domovinu nakon nakon što je dokazano da je nevin, nehumana politika prema zatvorenicima iz Bušove ere - sve to Šaler više ili manje ostavlja po strani. Ono što apsolutno uspeva da pokaže jeste svakodnevna tortura kojoj su (bili) podvrgnuti zatočenici Gvantanama.

U prvom planu je lična drama Murata Kurnaca, pojedinca koji upada u žrvanj državne moći i njene samovolje. Film je, kako kaže reditelj, "odgovor na pitanje šta je Kurnac u Gvantanamu morao da preživi, a da ne izgubi samog sebe". Na filmskom planu ga je zanimao pre svega psihološki aspekt jednog tako dugog neopravdanog zatočeništva.

Šaler s neverovatnom sigurnošću balansira na tankoj žici jednog uverljivog političkog trilera - i ni u jednom trenutku ne pada. "Pet godina života" je vrlo intenzivan film, insceniran napeto i razumljivo. On uspeva da ispriča jednu individualnu ljudsku sudbinu ne gubeći iz fokusa načelnu temu povrede ljudskih prava. To je impresioniralo i žiri filmskog festivala u Zarbrikenu koji mu je u januaru ove godine dodelio dve nagrade. Sada film mladog reditelja Štefana Šalera još samo mora da se dokaže i u bioskopima.

Autori: Johen Kirten / Dunja Dragojević

Odg. urednica: Ivana Ivanović