Peru: stotine hiljada prisilno sterilizovanih traže odšetu
18. februar 2021.
Po nekim procenama, između 1996. i 2000. u Peruu je više od 300.000 žena i oko 22.000 muškaraca podvrgnuto prilisnoj sterilizaciji. U većini slučajeva zahvat je obavljen bez anestezije i postoperativne brige oko pacijenata.
Taj akt državnog nasilja je bio deo takozvanog „Nacionalnog programa za reproduktivno zdravlje i planiranje porodice". Sprovodila ga je vlada Alberta Fudžimorija (1990.-2000.) – koja ga ja propagirala kao meru u borbi protiv siromaštva. Iako je Međunarodni krivični sud prisilne sterilizacije označio kao zločin protiv čovečnosti, peruansko pravosuđe te zločine još uvek nije do kraja razjasnilo. Počiniteljima nije suđeno, a nisu ni kažnjeni.
Kasno priznanje
I tek sad, polse više od dve decnije, peruanska država je konačno priznala da žrtve imaju pravo na odštetu. Na temelju te odluke, žrtve će biti uključene u program za plaćanje odšteta žrtvama internog peruanskog konflikta, u koji su u 80-im i 90-im godinama prošlog veka bile uključene peruanske vojne snage i naoružane grupe „Svetla staza”, odnosno revolucionarni pokret Tupac Amaru (MRTA).
Na meti prislinih sterilizacija našle su se žene u fertilnom dobu, većinom iz siromašnijih delova društva. Mnoge žene su bile indigenog porekla, odnosno prognanice. A neke od njih nisu ni imale decu.
Posebno je zanimljiv primer Mamerite Mestanze Čavez, jedne 33-godišnje žene koja je između 1996. i 1998. bila zastrašivana, pre nego što je pod pritiskom pristala da bude podvrgnuta sterilizaciji. Pre operacije, odnosno nakon zahvata, uopšte nije dobila medicinsku pomoć, zadobila je teške povrede tokom operacije i umrla od posledica zahvata. Njen slučaj je 2003. bio dostavljen i Interameričkoj komisiji za ljudska prava (IACHR).
Peruansko državno tužilaštvo u nekoliko je navrata obustavljalo istragu, nakon čega je protestovalo peruansko društvo, a i neke organizacije za zaštitu ljudskih prava. Na kraju je taj slučaj, odnosno istraga ponovno pokrenuta, ali odgovorne osobe do danas se nisu našle pred sudom.
Pravda za žrtve
Borba protiv nekažnjavanja traje već više od decenije, a vode je razni ženski i pokreti za zaštitu ljudskih prava. Članovi porodica žrtava programa sistemske i prisilne sterilizacije i dalje traže pravdu i isplatu odšteta.
Novim se pravilom u Peruu priznaje da su ti ljudi bili žrtve "seksualnog nasilja u svim njegovim oblicima“, odnosno da su sterilizacije sprovedene bez znanja ili saglasnosti pogođenih ljudi, kaže Maria Josabel Cedano, advokatkinja i direktorka organizacije za zaštitu ženskih prava „Estudio para la Defensa de los Derechos de la Mujer" (DEMUS), za DW.
To je prekretnica, važan korak u borbi za priznavanje prava žrtava, kaže ona. Iako je peruanska država već u nekoliko navrata priznala prava žrtava, u prošlosti je ipak bilo pokušaja da se sve to zakoči, kaže nam ova pravnica.
Proces protiv Fudžimorija
Rosio Silva Santisteban, poslanica levo-ekološkog saveza Frente Amplio u peruanskom Kongresu, za DW kaže da partija bivšeg predsednika Alberta Fudžimorija, koja je proteklih 15 godina imala većinu u Kongresu, do danas negira da se u Peruu uopšte dogodio interni oružani konflikt.
Bivši predsednik, koji je tu dužnost obavljao između 1990. i 2000. - a u to vreme se odvijao državni program prisilnih sterilizacija - trenutno se nalazi u zatvoru. On je osuđen na zatvorsku kaznu u trajanju od nekoliko decenija zbog korupcije i gaženja ljudskih prava. U okvoru novog procesa on bi trebalo da odgovara i za sistematsko sprovođenje prisilnih sterilizacija. Za 1. mart je planirano saslušanje, a Državno tužilaštvo će predstaviti svoju konačnu optužnicu protiv Fudžimorija i nekadašnjih visokih službenika zdravstvenog sektora.
"To je mega-proces i prvi takav proces u Peruu. Skoro 1700 žrtava je tužilo peruansku državu”, kaže kongresna poslanica Silva Santisteban. Radi se i o važnom procesu koji bi konačno doneo pravdu ženama poput Mamerite Mestance i drugim žrtvama.
Žrtve se nadaju pravdi
Za Mariju Izabel Sedano plaćanje odštete žrtvama bilo bi istovremeno i „pokrivanje“ istorijskogg duga. Država je tada odlučivala o telima žena, uz cinično opravdanje da bori protiv siromaštva u zemlji: „Sve je bilo tako organizovano da je u medicinskim ustanovama morala da se ispuni određena kvota po pitanju broja sterilizacija.“ A kad se kvote ne bi ispunile, nisu se plaćale ni premije.
„I tako se išlo u potragu za prikladnim ženama." Događalo se da su mlade žene, koje bi došle na pregled kod svog ginekologa, dobile tabletu za spavanje, i bez znanja i pristanka, bile prisilno sterilizovane."
Razjašnjavanje te brutalne prakse u Peruu je otvorilo novo poglavlje u borbi protiv nekažnjavanja. Hoće li i kada odštete zaista biti isplaćene žrtvama i njhovim porodicama, to je za sada još uvek sasvim neizvesno.