Ogledalo je bilo celo

Radim u izdavačkoj delatnosti tuzlanskog „Grafičara“ Imam 29 godina, diplomirani sam žurnalista, potpisao sam dve knjige lirike, nameravam da magistriram na sociologiji kulture u Beogradu. U poslu sam ambiciozan. Hoću da u istoj ediciji objavim antologije palestinske poezije i izraelske proze. Književni mirotvorac. Ta izdanja su već dogovorena. A štampali smo i Antologiju jugoslovenske haiku poezije.

Uredio sam i prvu knjigu mog generacijskog saborca i prijatelja koji je objavljivao pod pseudonimom Majo Otan: „Kraj mita o kućnom faraonu“. Kućni faraon je bio njegov otac. Prisustvovao sam njegovoj sahrani u Redžićima kod Bratunca. Sa književnim zagrobnim životom u sinovljevoj prozi ovaj skromni i ćutljivi musliman za života sigurno nije računao.

Plata u bonovima

Okupio sam i finu ekipu oko časopisa za decu. Pero, drug iz sarajevskih studentskih dana, jedna je od glavnih figura u redakciji. U „Grafičar“, u moju kancelariju iznad štamparije – ulica se zove Mije Keroševića – navraćaju V.S. kojem takođe uređujem knjigu poezije ili Nisvet Džanko, koji je u Tuzli dobio posao nastavnika geografije. Njega znam takođe iz Sarajeva – zajedno smo se godinama kretali u orbiti kafea Zvono.

Povremeno sam u regionalnom izdanju „Oslobođenja“ svojim zapisima punio kolumnu „Neslana Tuzla“. Znao sam sa ostalim mlađim književnicima i slikarima kovati planove o revolucionarnom preobražaju pospane kulturne scene grada. Šef mi je Muris, dobroćudni Sarajlija, oženjen Srpkinjom iz Dubnice. Dobro se slažemo. Ujutro pijemo kafu, ja pušim plavu „Moravu“, on, nepušač, trpi dim kao najnormalniju stvar na svetu.

Jugoslavija je na samrti. Platu dobijam u bonovima koje zamenim za suhomesnate proizvode i konzerve u jednoj prodavnici kod mosta preko Jale koji svi zovu Kipovi, po četiri figure koje je stvorio vajar Franjo Leder. Sve to odnesem kod majke u Kalesiju. Moj mesec uredničkog rada stane u osrednji ranac. Vadim plen i ređam ga na kauč, a majka se čudi. Inflacija počinje da divlja.

Početkom aprila je iza nas već nekoliko mesnih generalnih proba rata. Barikade i sumnjivi tipovi iza njih u raznim bosanskim kasabama. Noćna natpucavanja, srpske cevi sa jednog brda iznad centra, muslimanske negde iz doline. Sa Majevice stiže svežina iza ponoći, ali preko dana je toplo.

„Šargarepo, ti ne rasteš lepo…“

Često odem do Pozorišne kafane u Tuzli. Sedimo do kasno, prazne pivske boce i puna limena pepeljara su na stolu. Ni jedno ni drugo niko ne odnosi. Pričamo o umetnosti, politici. Nada i strah se prepliću. Ponekad se premestimo kod glumca Dragana Džankića i njegove supruge Snježane - stanovali su tačno naspram pozorišta. Snježana je u mojoj poslednjoj gimnazijskoj godini bila mlada profesorica ruskog. Džankić je svirao gitaru i pevao otkačene pesme:

„Šargarepo, ti ne rasteš lepo / tanka dole, a debela gore“.

A odmah posle toga:

„Umro dragi, i ja ću umreti / pa ćemo se u grobu voleti“.

Kod Džankića je skoro inventar bio njegov kum Sejo – tuzlak bjelopoljskih korena, rođeni boem. Prethodnog leta smuvao se sa Marinom, devojkom koja je živela u Nirnbergu i samo povremeno dolazila u Tuzlu. A Marina je bila drugarica moje tadašnje devojke.

Jedne noći sam u Džankićevom stanu zatekao nekog sarajevskog glumca. Bio je mrk i bradat, ali se u piću sve više opuštao. Onda nam je rekao: „Ne mogu da vjerujem da ste još uvijek ovako zajedno, pozitivni. U Sarajevu je već sve podijeljeno. Sve puca po šavovima. Nama dijele oružje“. Uživali smo u retkom osećanju da smo nešto posebno u odnosu na Sarajevo – tuzlansko-sarajevsko rivalstvo je obično bilo nauštrb Tuzle.

Sa Sejom sam kod Džankića na Jutelu gledao kako se u Sarajevu demonstracije za mir pretvaraju u krvoproliće. Celi dan smo pili lozu. „Hajmo u Sarajevo“, rekao je Sejo. „Hajmo“, rekao sam, kao da se radi o izletu. Pošli smo na železničku stanicu. U staničnom restoranu nije bilo nikoga. Čekali smo voz koji nije dolazio. Raspitivali se za autobuse. Ništa nije saobraćalo. Padala je noć, nade je bilo sve manje. Konobar umornog lica nam je doneo poslednju turu, upalio i ugasio svetlo, dajući nam znak da je fajront.

„Samo vi pjevajte“

Ne znam šta bi se desilo da sam tada otišao u Sarajevo. Sutrašnji mamurluk je bio težak. Taj dan su na ulazima solitera osvanule vreće peska, naslagane kao u američkim ratnim filmovima. Prolazeći pored spomenika husinskom rudaru video sam nekoliko autobusa kako ulaze u grad. Neopisiva gužva u njima. Lica priljubljena uz staklo. Ti ljudi su prebačeni iz Podrinja, gde su se već vodile borbe. Izbeglice. Proterani muslimani. Uhvatio me osećaj da to nije stvarno, da se to dešava nekom drugom. Ne meni, ne u mojoj zemlji. Osetio sam stid.

Te večeri sam sa Nisvetom Džankom, te sa jednim slikarom i piscem, koji u svojim skribomanskim pokušajima nije želeo da prizna gramatička pravila, zaglavio u nekom bircuzu. Kada smo izašli napolje tuzlanski neoni su već žmirkali nad pustim ulicama. Pred ulazima u zgrade su dežurali stanari.

Zagrlili smo se i zapevali: „Po šumama i gorama naše zemlje ponosne“. Pa smo se smejali. Džanko je izvadio džoint. Pa ga zadenuo za uho. Narodna milicija, još uvek sa petokrakama na šapkama, legitimisala nas je. „Pjevate?“ „Pjevamo, partizanske“. „Neka, samo vi pjevajte!“

To se dešava nekom drugom

Sutradan sam otišao autobusom broj 13 do Kalesije. Majka je odbila da pođe sa mnom. Više od dva sata ubeđivanja, preklinjanja, sumornih predviđanja – bez rezultata. Nije htela nikud. Sestra je odbila da ostavi majku. Uzeo sam pasoš, diplome, nešto odeće i nekoliko knjiga. Pogledao sam sobu u kojoj sam odrastao. Ovlaš okrznuo pogledom knjige, mnogo knjiga. I gramofonske ploče. I „Gorčina“, kip koji sam pre nekoliko godina poneo iz Stoca kao prvu nagradu na pesničkom festivalu. Onda majčino brižno lice, sestrine oči koje se pune strahom. Čovek ne zna kada poslednji put gleda ono što mu je važno. Možda smo površni, ili nas naša priroda anestezira, da bismo mogli da se otcepimo.

Uzeo sam kofer i otišao za Tuzlu. Noćio sam kod Pere, nadomak Skvera. Njegov pas Maza znao bi mi se obradovati.

U centru grada, negde iza poslastičarnice „Korzo“, na spratu je bio restoran sa muzikom uživo. Sedeo sam tamo sa V.S. i uz špricer zalivao tugu. Ne želiš da ideš, a ne možeš da ostaneš. Pevačica je te večeri više puta otpevala stvar koja će za mene postati zvuk rastanka:

Došla voda od brijega do brijega

Pronijela Mejru na tabutu

Sutradan, na autobuskoj stanici su mi rekli da iz Tuzle polazi samo još poneki autobus. Na peronima su bila dva parkirana vozila. Na jednom je pisalo Tuzla-Zagreb. Na drugom Tuzla-Novi Sad. U novosadskom autobusu je bilo mesta. Zavalio sam se u sedište i posmatrao kroz prozor ljude koji mašu, šalju poljupce, brišu oči. Opet isti osećaj – to se dešava nekom drugom.

Košmarna java

Prethodne noći sam loše spavao. Zadremao sam na sedištu. Probudio sam se jer motor više nije radio. Trans-Servisov autobus je mirovao na majevičkom prevoju između dve strmine koje behu prošarane šumom. U vozilo je ušao čovek u uniformi od grubog sukna, rezervni kadar policije. Kapu je zadenuo za opasač. Čačkalica mu je šetala iz jednog ugla usta u drugi. Kalašnjikov nehajno obešen o rame, cev ka podu.

Neobrijan, kontroliše isprave. I zaudara na desetku sa lukom. Jebote, pomislim, ni ovaj nije stvaran. Plašio sam se da mi u pogledu ne vidi da odlazim zauvek. Da neću učestvovati u njegovom otadžbinskom ratu. Ovaj put mi rodno mesto – Zemun – otvara vrata. Ništa me ne pita, vraća mi isprave. Izveo je jednog mladića koji ne bi trebalo da studira već da se bori za srpsku stvar. I još jednog čoveka koji je imao albansko prezime. Rekli su im da uzmu stvari. Ovde se završava moja građanska hrabrost, pomislim. Prećutaću nepravdu učinjenu drugima.

Pubertetlija koji sedi do mene maše nekome kroz prozor. Podiže obe ruke pokazujući po tri prsta. Sagnem se malo da vidim koga to zabavlja. Sa strimine prema šumi, iza grudobrana od granja i blata virila je mitraljeska njuška „šarca“. Iznad te njuške nasmejana, bradata spodoba. Ukršteni redenici, šubara i kokarda, a ispod nje mrka glavurda. Na trenutak sam pomislio da je taj tip utekao sa snimanja Bulajićevog partizanskog epa. Onaj koji je pisao scenarij za ovu farsu bio je opterećen filmsko-istorijskim kičem. Zabrinuo sam se za studenta i Albanca. Ali autobus je krenuo dalje.

Do granice sa Srbijom zaustavljalo nas je desetak patrola. Lokalne seoske straże, specijalci u avijatičarskim kombinezonima i sa „škorpionima“ o pojasu, razne naoružane spodobe. U sećanju mi je ostao golobradi momčić koji je na glavi nosio šajkaču, imao sivo-maslinastu bluzu a na nogama gumene opanke. Karabin je bio iz pedesetih.

Nisam mu davao velike izglede da preživi rat. Jer u njegovom oku plamtela je vatra koju njegove kržljave nožice neće moći da iznesu kroz sve što sledi. Vatra onih baklji sa korica mog nesrećnog jugoslovenskog pasoša.

Bosna, ogledalo

Bio je 10. april 1992. Bosna koju poznajem uskoro će nestati. Kada se budem u nju vratio, ona će biti ranjena, podeljena zemlja, a ja – tužan čovek sa adresom u Nemačkoj.

Neke ljude koje sam pomenuo neću više nikada videti. Glumac Džankić je umro u Vršcu pre tri godine. Geograf Džanko je postao televizijski novinar. Videli smo se u ovom milenijumu samo jednom, na sahrani zajedničkog prijatelja u Hercegovini. Onda je i on umro u Sarajevu.

Povremeno viđam preživele. Prvu kafu u Tuzli posle rata popio sam sa Murisom. Imao je privatnu štampariju. Potom smo izgubili jedan drugog iz vida. Pero živi u Novom Sadu, tamo je sa suprugom, Tuzlankom, stvorio važan i lep humanitarni centar. Majo je u Finskoj. Jednom je došao kod mene u Keln, inače se viđamo u Sarajevu. Pijemo kafu u bašti Kolobare i ne pričamo o prošlosti. Sejo se tog aprila pre tri decenije na nekoliko nedelja skrasio kod Marine u Nirnbergu.

Tamo sam i ja provodio prve izbegličke dane. Pili smo lozu i unezvereni slušali vesti. Jednog jutra je otišao na stanicu, stisnuo pesnicu uz slepoočnicu, i seo u autobus za Bosnu. Marina je plakala. Više se nisu videli. Posle rata sam nekoliko puta sedeo sa njim u Tuzli. On mi je ispričao svoju ratnu priču. Ja njemu svoju nisam. Kada ljudi pričaju o ratu, oni koji kroz to nisu prošli izgube volju da pričaju o svojim životima.

Sestra je udovica u Regensburgu. Majka je sahranjena na tuzlanskom groblju, na bregu među četinarima. Kada odem tamo leti, sa kupališta na Pingi među grobove se uvuče radosna graja.

Jedino je V.S. ostao da me dočekuje kada navratim u Tuzlu. Podignemo krigle u Pivnici, nazdravljamo prećutno i za sve one kojih više nema.

Svi smo mi krhotine razbijenog ogledala. Pišem ovo jer pamtim taj dan pre tri decenije, poslednji dan kada je ogledalo bilo celo.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.