Od Hitlerovog protivnika do diktatora

„Oni su opsednuti mojim rođendanom. Na čitavoj strani u Bildu. Ma ne, na dve... Sebe vide kao pobednike. Primitivno društvo“, govorio je novopridošli zatvorenik u zatvor Berlin-Moabit, šef DDR-a u avgustu 1992. Umro je dve godine kasnije.

Erih Honeker je bio čovek 20. stoleća. Preživeo je velike političke promene u Nemačkoj u ovoj epohi a bio je i njihov kreator. Kad je rođen, 25. avgusta 1912, dakle pre tačno stotinu godina, još je vladao car Vilhelm II. Šest godina kasnije završen je I svetski rat. Dvadesetih izučava tesarski zanat i pod uticajem svog oca priključuje se Komunističkoj partiji (KPD). 1930. postaje jedan od glavnih funkcionera kada ga radi školovanja šalju na godinu dana u Moskvu.

Od ilegalca do ženskaroša

Kada je 1933. Hitler preuzeo vlast, zabranjuje se djelovanje partije KPD, a za Honekera počinje vrijeme kratkoročnih hapšenja i bežanja u inostranstvo. Ali i pored opasnosti uvek se vraćao u Nemačku i delovao u komunističkom podzemlju. Gestapo ga otkriva 1935, a 1937. nacisti su ga osudili na deset godina robije zbog „zavere za veleizdaju“. Beži 6. marta 1945 i skriva se u Berlinu, a nakon rata se priključuje Staljinu odanom komunisti Valteru Ulbrihtu, koji se vratio nakon egzila u Moskvi u Istočnu Nemačku. Ulbriht osniva sovjetsku okupacionu zonu DDR i postaje njen prvi šef.

Dok je predsednik Ulbriht visokih moralnih načela, Honeker živi punim plućima. Dok je bio u barku sa drugom ženom Edit Bauman sa kojom je dobio kćer Eriku, zaljubljuje se u 22-godišnju Margo Fajst koja je kao i on bila angažovana u komunističkoj omladini. Dobijaju vanbračno dete. Potom u leto 1952. „divlji brak“ druga Honekera postaje i tema Politbiroa DDR-a. 1955. uspeva da se razvede i oženi Margo. Margo je od 1963. do 1989. bila ministarka za „narodno obrazovanje“.

Uprkos moralistilčkim optužbama starih komunista, Erih Honeker uspeva da napreduje u novoosnovanoj „Socijalističkoj partiji ujedinjenja“, i 1958. postaje sekretar za bezbednosna pitanja Politbiroa. Erih Honeker postao je drugi najvažniji čovek države. On je bio zadužen i za planove izgradnje Berlinskog zida. Do svoje smrti ostaje veran mišljenju da je bio neophodan „antifašistički zid“, koji je doprineo opuštenijoj atmosferi u svetu.

Od špijuniranja do zbližavanja

Kao Ulbrihtov naslednik, počinje da, nakon izvesnog oklevanja, reaguje na opušteniju politiku tadašnjeg kancelara Zapadne Nemačke Vilija Branta. Unutarnemačko zbližavnaje dovodi do potpisivanja „Osnovnog sporazuma“ 1972. koji je olakšao putovanja između DDR-a i Savezne Republike Nemačke. Nakon dve godine pada Vili Brant. Jer, u uredu kancelara se razotkriva ubačeni špijun DDR-a Ginter Gijome. Brant to Honekeru nikada nije oprostio.

Odnosi dve Nemačke ostaju i dalje napeti. Brantovi naslednici, prvo Helmut Šmit a potom i Helmut Kol nastavljaju s naporima smirivanja odnosa sa DDR-om. Najveći stadijum tih odnosa bila je Honekerova poseta Bonu 1987. kada je zapravo Kol priznao postojanje DDR-a kao druge legitimne nemačke države. Ali, to ipak nije bilo njeno učvrščivanje kao države, već početak njenog kraja.

„U stvari poseta Bonu nije bila promocija dve države, već kohezija dve Nemačke“, primetio je kasnije. Nakon te posete usledilo je podnošenje zahteva za putovanje u Zapadnu Nemačku. Komunstkinja Sara Vagenkneht, danas zamjenica predsedavajućeg Poslaničkog kluba Levice u Bundestagu, tada je ljutito upozorila kako je Honeker bio „suviše velikodušan“, što je značajno doprinelo kolapsu DDR-a.

Od dobrog komuniste do ubice

Ali, svet je već uveliko bio usred transformacije Istočnog bloka, na čemu je dobrano radio Mihail Gorbačov od 1986. godine. Dok su druge zemlje poput Mađarske i Poljske shvatile Gorbačovljeve reforme kao priliku za nezavisnost u odnosu na Sovjetski savez, te ličnu slobodu svojih građana, Honeker je „ostao do samog kraja“, seća se ruski diplomata Valentin Falin. I dok je Honeker slavio 40 godina osnivanja DDR-a, u leto 1989. je čak 20.000 ljudi pobeglo na Zapad. Među njima je i onih spektakularnih šest hiljada koji su u septembru 1989. pobegli preko ambasade Zapadne Nemačke u Pragu.

Honeker je pak bio spreman na krvave sukobe sa svojim sopstvenim narodom. „Honeker je već potpisao naredbu da se razmesti vojska i podelio je bojevu municiju. A u Drezdenu su već bili tenkovi“, priseća se Vili Brant.

Na kraju je Honeker mogao da zahvali svom sopstvenom Politbirou da se u istoriju nije upisao kao surovi koljač, jer su njegovi „drugovi“ 18. oktobra odbili naređenja. On u martu 1991. odlazi za Moskvu. Ali, ubrzo će ga ruska vlada isporučiti Nemačkoj kako bi odgovarao pred sudom po optužnici za ubistva na unutrašnjo-nemačkoj granici.

Gorko je bilo za Honekera da je na kraju svog života boravio u istom zatvoru u kojem je bio i u mladosti, u Hitlerovo vreme kada je bio oštri protivnik nacista. S obzirom da je bolovao od raka, dozvoljava mu se odlazak u Čile početkom 1993. godine gde su već bili njegova supruga i ćerka. Erih Honeker umire 29. maja 1994. u Santjagu. Tragično u životu i radu Eriha Honekera je da je on koji je i sam bio progonjen u jednoj diktaturi, predvodio drugu diktaturu. No, toga do smrti nije postao svestan.

Autor: Tom Geler / Svetozar Savić
Odg. urednik: Nemanja Rujević