Nuklearni poker na Ženevskom jezeru

„Nuklearni poker“ na Ženevskom jezeru bliži se kraju. Na jednoj strani je Iran, a na drugoj pet stalnih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (UN). Delegacije imaju vremena do utorka (31.3.) u ponoć da postignu dogovor oko toga kako obezbediti da Iran koristi nuklearnu energiju u civilne svrhe, ali ne i da razvija atomsko oružje. Teheran je oduvek demantovao da namerava da poseduje tu vrstu oružja i zauzvrat zahteva ukidanje ekonomskih sankcija koje mu je uveo Zapad. Kakve bi posledice za Iran moglo da ima uspešno okončavanje pregovora? O tome u intervjuu za DW govori austrijski stručnjak za pitanja Irana Valter Poš.

Dojče vele: Pretpostavimo da će doći do sporazuma i time do postupnog ukidanja sankcija. Kako bi se to odrazilo na unutrašne-političkom planu u Iranu?

Valter Poš: Sporazum bi imao veoma važan uticaj na način vođenja političke debate. S pravom bi se moglo reći: „Pogledajte, ako smo umereni, ako iznosimo razumne argumenta, ako se oslonimo na stari i iskusan kadar, a ne na usijane, revolucionarne glave, onda možemo da ostvarimo uspeh sa međunarodnom zajednicom“. Istovremeno, radikalne snage će svim sredstvima pokušati da pokvare taj dogovor, da jasno poruče da su još uvek tu i da imaju šta da kažu.

Kako u Iranu uopšte neko može da bude protiv toga da se ta zemlja približi Zapadu i da se sankcije ukinu?

Još uvek nismo sigurni da će sankcije zaista postupno biti ukinute. A ako i hoće, koje? One koje su podignute zbog kršenja ljudskih prava? One sankcije protiv iranske Revolucionarne garde? U to ne verujem! Ove poslednje izričito nemaju veze sa „atomskim sankcijama“. Isto tako, važno je reći da su Iranci 1978. izveli anti-zapadnu revoluciju. Srušili su šaha zato jer su mislili da sledeći način: ovaj sistem kojim dominira SAD je nepravedan i ne odgovara nam. Ta tradicija postoji i danas. Tu revolucionarnu logiku Iranci neće tako lako moći da ostave za sobom.

Da li radikalne snage mogu da u poslednjem trenutku spreče pregovarački proces?

Ne verujem. Mogle bi to da urade samo ako uspeju da dokažu da sankcije neće biti ukinute, ili da će do toga doći veoma sporo, ili ako sve to bude nekako neodređeno formulisano. Onda bi kočničari u rukama imali adute. Na drugoj strani, predsedniku Rohaniju je potrebno da sankcije budu olabavljene i to što je brže moguće. Za aktere na Zapadu to znači: ukoliko se želi da nuklearni sporazum iz bilo kog razloga propadne, onda ne treba žuriti s ukidanjem sankcija.

Ako bi u okviru sporazuma došlo do postupnog labavljenja sankcija, koliko bi taj proces trajao? Koliko dugo bi trebalo da i stanovništvo Irana uoči napredak?

Teško je to reći jer ima veoma mnogo nepoznanica. Sankcije, recimo, pogađaju naftni sektor. Čak i kada bi Iran opet smeo da prodaje naftu, cene na svetskom su tržištu veoma opale. A Saudijska Arabija će se, po mojoj proceni, da se pobrine za to da cene i ubuduće ostanu tako niske. U tome vidim opasnost za ovaj proces – do popuštanja sankcija moglo bi da dođe možda suviše kasno.

Ima li u Iranu i onih koji profitiraju od sankcija?

Može se čuti da neke grupe od toga profitiraju. Znamo kako funkcioniše privreda u vremenima sankcija i u drugim ekonomijama. Ali, mnogo je veća frustracija iranskih preduzetnika, iranskog menadžmenta na srednjem nivou. Ti ljudi jednostavno žele da normalno transferišu novac, a to trenutno nije moguće. Oni žele da ponovo normalno trguju. Ta grupa ljudi mnogo je veća od grupe onih koji profitiraju od sankcija. Ono što trenutno parališe situaciju u Iranu jeste nepoznanica u vezi s tim kako će izgledati odnos samog Irana prema Zapadu? Nade su ogromne, pogotovo što se tiče normalizacije odnosa sa SAD. Tu bi već dovoljno bilo i da se odmakne od stadijuma neprijateljstva u smeru „distanciranih odnosa“. Naravno, nada se pre svega polaže u labavljenje sankcija, ali i u to da će se u regionalnoj politici otkriti više zajedništva sa Zapadom.

Valter Poš je stručnjak za Iran austrijske Akademije za odbranu zemlje / Institut za mir i upravljanje konfliktima