Noć kada je goreo Rajhstag

Hiljade Berlinaca hrlilo je uveče 27. februara 1933. u smeru Rajhstaga. Vest se proširila munjevitom brzinom: zgrada nemačkog parlamenta je u plamenu. Stotine policajaca opkolilo je zgradu dok su vatrogasci uzaludno pokušavali da suzbiju požar. Na mestu događaja nisu se okupili samo radoznalci, već i nacionalsocijalističko rukovodstvo. Tome su prethodili panični telefonski razgovori. Jedan nacionalsocijalista nazvao je kabinet novog kancelara Adolfa Hitlera: „Recite mu da Rajhstag gori!“ Jozef Gebels je na to odgovorio: „Da li se vi to šalite?“ No odmah potom je, zajedno sa šokiranim Hitlerom, požurio u smeru zgrade parlamenta.

Strah od komunističkog puča

Hitler je bio uznemiren. Nije njemu bilo stalo do parlamenta kao institucije, do demokratije nikada nije mnogo držao. Ono što ga je uznemirilo bila je sumnja da su požar podmetnuli njegovi najljući protivnici – komunisti, u pokušaju da preuzmu vlast. Krajem februara 1933. nacistička vlast još nije bila učvršćena. Hitler je imenovan za kancelara tek 30. januara te godine.

Na mestu događaja uhapšen je Marinus van der Lube, koji je odmah priveden na saslušanje. Taj 24-godišnji Holanđanin nedavno je stigao u nemački glavni grad. Istražioci su vrlo brzo otkrili da je bio povezan sa komunistima. Priznao je da je podmetnuo požar, ali je tvrdio da je odluku doneo samostalno, u znak protesta zbog dolaska nacista na vlast. Hitler mu nije poverovao. „Ako je taj požar, kao što ja verujem, delo komunista, onda moramo tu smrtonosnu kugu odmah da uništimo gvozednom pesnicom“, besneo je novopečeni kancelar. I stvarno, Herman Gering, tadašnji komandant pruske policije, svojim potčinjenima naredio je da upotrebe oružje bez suvišnih pitanja.

„Za zaštitu naroda i države“

Za nacionalsocijaliste je to bila jedinstvena prilika, Hitler je to odmah shvatio. Građani su bili veoma nesigurni. I konzervativna elita u birokratiji, politici i vojsci plašila se komunističkog puča. Policija je odmah iste noći uhapsila brojne parlamentarne poslanika i zvaničnike Komunističke stranke. Mnogi ljudi otpremljeni su u provizorno uređene zatvore gde su bili mučeni. Neki torturu nisu preživeli. Do aprila je uhapšeno ukupno 25.000 osoba.

Predsedničkim dekretom, van snage su stavljeni sloboda mišljenja, okupljanja i medija. Kako bi održala red i mir, vlada u Berlinu dobila je široka ovlašćenja. Nacisti su tako dobili mogućnost da uklone sve svoje neprijatelje. Nepoćudne osobe završavale su u zatvoru bez dokaza i sudske kontrole. Opozicioni mediji zabranjeni su odmah.

Hitler kao spasilac?

Većina građana verovala je ono što je pisalo u mnogim novinama: da su komunisti pokušali da izvrše puč i da su sve sprovedene mere bile nužne kako bi se odvratila opasnost od države. Zato se ćutke pristalo i na ukidanje demokratskih sloboda. Hitler se slavio kao spasilac od komunističke pretnje.

Ko je stvarno podmetnuo požar? Van der Lube, organizovani komunistički simpatizeri ili čak sami nacionalsocijalisti? Na kraju krajeva, oni su od požara imali najviše koristi. Ipak, većina istoričara danas je sigurna da se zaista radilo o pojedincu Marinusu van der Lubeu. Adolf Hitler odmah je prepoznao jedinstvenu priliku za učvršćivanje sopstvene vlasti i iskoristio ju je. Navodno je, gledajući vatru koja je gutala zgradu Rajhstaga rekao: „Nema milosti, ko god nam stane na put, biće uništen.“ Tokom narednih dvanaest godina tu je svoju pretnju i ostvario.

Autori: Mark von Lipke / Andrea Jung-Grim
Odgovorni urednik: Ivan Đerković