Novinari su izgubili kontakt sa ljudima

Brojni uticajni mediji u SAD, uoči izbora su bili sigurni: Hilari Klinton će biti prva predsednica Amerike. Donald Tramp predsednik? Za mnoge medijske kuće to je bilo nezamislivo, pogotovo zato što je privukao pažnju prvenstveno zbog svojih rasističkih, seksističkih i vulgarnih izjava. Njujork tajms je zbog toga javno podržavao Hilari Klinton i pozivao čitaoce da glasaju za nju. Slično je bilo i sa magazinom Atlantik.

Ipak, veći deo stanovništva SAD odlučio je da glasa suprotno – suprotno medijskom mejnstrimu. Očigledno je da oni imaju drugačiju predstavu o društvu nego mediji. Predsednik je postao – Donald Tramp.

„Trampova pobeda bila je neverovatno iznenađenje jer smo verovali medijima koji su pisali da će rezultat biti tesan, ali da se s velikom sigurnošću može očekivati pobeda Hilari Klinton“, kaže Gerhard Fove, ekspert za medije i komunikacije na diseldorfskom Univerzitetu Hajnrih Hajne.

Ne treba prepisivati od agencija za istraživanje

Etablirani mediji oslanjali su se pre svega na prognoze demoskopa, agencija za istraživanje, podseća Fove. A te agencije su potcenile Trampa. One su i ranije pokazivale nesigurnost u interpretacijama mišljenja javnog mnjenja, što je pokazao referendum u Velikoj Britaniji.

Ipak, opravdavati pogrešne prognoze medija pogrešnim prognozama agencija za istraživanje javnog mnjenja, bilo bi fatalno. „Postoji svojevrsni liberalni mejnstrim u SAD u čijim okvirima se kreće politička i medijska klasa i koji počiva na određenim vrednostima. Ali očigledno je da to nije odraz celokupnog američkog društva“, objašnjava Uve Kriger, novinar i autor knjiga „Mejnstrim“ i „Moć mišljenja“.

Različite vrste političke komunikacije

Izbori u SAD pokazali su da su veliki mediji u toj zemlji izgubili kontakt sa običnim ljudima. „Novinari žive u balonu čiji je sadržaj filtriran“, kaže Fove. „Oni žive u velikim medijskim centrima i čak su i fizički odvojeni od većine stanovništva. Okruženi su ljudima sličnim njima – političarima i visokoobrazovanim osobama. Povezuje ih određena mera profesionalnosti, racionalnosti i zajedničkog načina komunikacije.“ Niko u medijima nije u dovoljnoj meri shvatio da je tu bilo reči o načinu političke komunikacije koji utiče na izbornu odluku. „Ne radi se tu o istini i sadržajima, već o gardu, načinu izražavanja i o onome što neko želi da vidi“, kaže Fove. Problem novinarstva jeste uočavanje te razlike između načina komunikacije. Novinari su osluškivali sopstveni eho i nisu pisali o onima koji se osećali da su neshvaćeni i izolovani u društvu.

Trampovi sledbenici njegovu pobedu vide kao nekakvu pobedu autsajdera nad političkim establišmentom. To je scenario uz čiju pomoć žele da profitiraju i desničarski populisti u Evropi. I politikolog Hajo Funk uočava između pobede Donalda Trampa i uspona stranke Alternativa za Nemačku (AfD). Sličnost postoji, bar kada je reč emocionalnoj retorici. „Anti-AfD stav još uvek je raširen, a o argumentima te stranke se ne raspravlja – oni se potiskuju i guraju u stranu“, kaže Fove. On od novinara očekuje da na „empatičan način objasne šta je to što pokreće društvo“.

Bekstvo od pisaćeg stola

Međutim, novinari u doba društvenih mreža više ne uspevaju da procene da li se kod nekih fenomena radi o mejnstrimu ili o marginalnoj pojavi. Komentari na društvenim mrežama su tu – ali se ne zna u kojoj meri se oni poklapaju s mišljenjem većine stanovništva. Socijalni mediji kreiraju sopstveni nivo komunikacije, mimo političkog. Pojedinac koji podržava Trampa tako ne razmišlja o tome kakvo je raspoloženje u narodu na osnovu pisanja etabliranih medija. Korisnici dolaze do vesti koje zavise od filtera na Fejsbuku, ili preko njuz-fidova, a to su vesti koje su bliske njegovim interesovanjima. Oni se informišu u okruženju sličnom njima.

Ta fragmentizacija komunikacije ima ogromne posledice, ocenjuje Fove: „Kada na društvenim mrežama neko osluškuje samo sopstveni eho, onda se on više ne oseća izolovanim. Pristalice Trampa, recimo, tako precenjuju svoj uticaj i vrlo snažno ulaze u izbore.“

Novinar Uve Kriger traži da novinarstvo prekine da prati samo delovanje elita. Ono mora da se odmakne od mesta donošenja odluka, kako bi se pozabavilo političkim temama koje nisu etablirane. Kriger od novinara zahteva da generišu teme izvan mejnstrima, teme koje nemaju veze sa onim što prenose agencije i onim što se govori na konferencijama za novinare.