Kako bi se zaštitila od posledica ruskog ekspanzionizma, Evropa mora da reaguje novom, proaktivnom geopolitičkom strategijom – strategijom koja ide i korak dalje od dosadašnje zone uticaja Evropske unije. Potreba za tim naglašena je i u veoma zapaženom govoru nemačkog kancelara Olafa Šolca koji je on održao prošle nedelje u pragu i njegova vizija proširene, neformalne „Evropske političke zajednice“.
Bez obzira da li bi trebalo upotrebiti taj ili neki drugi mehanizam, neophodnost jačeg angažmana i približavanja širem spektru zemalja van Evrope proteklih meseci postala je i više nego jasna. Evropska unija i Nemačka moraju da se potrude da izgrade raznolike i solidne saveze u čitavom svetu, a ne samo u neposrednom susedstvu njihove zone uticaja.
Tranzicija u centralnoj Aziji
U tom pogledu je možda najzanimljivija centralna Azija. Nijedna zemlja tog regiona ne podržava ruski rat u Ukrajini. One doduše ne iznose otvorene kritike na račun Moskve, ali šefovi država centralne Azije nisu javno stali iza Putinovog rata. Nijedna od tih pet zemalja nije glasala protiv rezolucije kojom je u martu ove godine Generalna skupština Ujedinjenih nacija velikom većinom osudila rusku invaziju.
Neke od tih zemalja otišle su i korak dalje – poslale su humanitarnu pomoć u Ukrajinu, dozvolile održavanje antiratnih demonstracija i demantijima reagovale na dezinformacije Kremlja. Na ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu krajem juna, kazahstanski predsednik Kasim-Šomart-Tokajev je u prisustvu Vladimira Putina bio jasan: njegova zemlja neće priznati nezavisnost „kvazidržavnih područja Donjeck i Lugansk“, kako je on to tada rekao. Bila je to hrabra izjava, posebno s obzirom na to da je Tokajev samo pet meseci pre toga zbog nemira u Kazahstanu pozvao u pomoć ruske trupe, kao deo vojnog saveza „Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti“ koji predvodi Moskva.
Nesporno je da se tom regionu dogodila tranzicija. To je proces koji nudi šansu Zapadu, a pogotovo Evropi. Idućih meseci i godina EU bi zato mogla da ostvari velike napretke po pitanju realizacije nekih os vojih spoljnopolitičkih ciljeva. Pojačani angažman s državama centralne Azije bi pre svega veoma brzo poboljšao nivo nezavisnosti i bezbednosti tog regiona prema spoljnim agresorima.
Partnerstvo za obostranu korist
Odlučujuće je ipak da se taj region ne tretira kao puka igračka u geopolitičkim ambicijama evropskog ili zapadnog saveza. Bilo koja strategija s ciljem jačanja evropskog uticaja u regionu morao bi primarno da ima za cilj obostranu korist, pre svega kroz ekonomski angažman. Pragmatično govoreći, Evropa mora da se predstavi kao najatraktivniji partner za taj region.
Najočiglednije područje zajedničkih interesa jeste pitanje snabdevanja energijom u budućnosti. Na tom polju moraju se poboljšati mogućnosti saradnje i proširiti kapaciteti, kako bi se odatle uvozilo više nafte i gasa, odnosno kako bi taj region na kraju postao važan snabdevač energentima i alternativa Rusiji. U ovom trenutku mogućnosti za to su znatno ograničene, i to zbog prekomerne zavisnosti od ruske infrastrukture naftovoda i gasovoda.
Nezavisno od tog pragmatizma, „blaži“ efekti pojačanog evropskog uticaja mogli bi na kraju da pomognu i onima koji žele stvarne promene u regionu, dakle one koji se zalažu za evropske ciljeve po pitanju ubrzanog razvoja demokratije, odgovornog vođstva države i održivosti, a istovremeno podstiču i daljnji socijalni razvoj.
Reformski napori
Neke države regiona su u tom procesu napredovale mnogo više od drugih. Kazahstanski predsednik je proteklih dana najavio održavanje novih izbora i usvajanje proširenog programa reformi, odnosno plan za sprovođenje njegove vizije „novog Kazahstana“ – vizije koju je predstavio nakon protesta u januaru ove godine.
Nakon što su savladani unutrašnji nemiri s kojima se suočila njegova zemlja, Tokajev je krenuo u reforme političkog sistema. On to namerava da uradi uz pomoć novog, naprednog Ustava kojim su predviđeni konkretni koraci za ograničavanje ovlašćenja i moći predsednika, prebacivanje ovlašćenja u ruke vlade, preuređivanje sistema krivičnog prava i jačanje vladavine prava.
I vlada u Kirgistanu vodi kurs približavanja Zapadu, šalje ohrabrujuće signale i počinje da se hvata u koštac s reformama – iako ustavne reforme u toj zemlji idu u suprotnom smeru od onih u Kazahstanu: umesto da decentralizuje ovlašćenja predsednika, u Kirgistanu se planira da se ojača moć državnog poglavara.
Zavisnost od Rusije i Kine
Centralna Azija naravno nije region koji prednjači kada je reč o demokratskim slobodama ili ljudskim pravima. Ali, uprkos autoritarnim tendencijama i uticaju stranih sila, u regionu se ipak uočava osetan napredak. Ako Evropa zaista uspe u nameri da se u toj regionu etablira kao važan faktor uticaja, onda sve upućuje na nastavak tog trenda. Ako se pak nastavi uticaj Rusije ili Kine, to bi značilo da su započete reforme ugrožene.
Stvarno pitanje će biti da li evropski donosioci odluka imaju dugoročne planove i pre svega političku volju da se u znatnijoj meri angažuju u regionu. S nužnom dozom ambicija i potrebnim resursima, ta nova partnerstva za Evropu bi mogla da se pokažu kao obećavajuća i korisna.
Oliver Rolofs je stručnjak za bezbednosti, bio je dugogodišnji šef za komunikacije Minhenske bezbednosne konferencije, gde je etablirao Program energetske bezbednosti.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.