Novi NATO za krizna vremena

Samit NATO u Njuportu počinje, a to je i odlučujuća prekretnica u istoriji transatlantskog vojnog saveza. Po završetku Hladnog rata i terorističkih napada 11. septembra 2001. godine, strateški kontekst se po treći put u poslednjih 25 godina menja. Od Kijeva, preko Kirkuka, pa sve do Kabula i dalje, stara strategija zapadnog globalnog bezbednosnog sistema dovedena je u pitanje. Kako bi u nova, nemirna vremena i dalje igrao važnu ulogu, NATO mora da preispita svoju strukturu, sposobnosti i pitanje članstva.

Iako ta reorganizacija ne može da se izvede preko noći, narednih dana bi mogli da budu učinjeni prvi koraci u tom smeru. Glavni prioritet u Njuportu biće pronalaženje odgovora na situaciju u istočnoj Evropi. Međutim, donošenje odluke vezane za aktuelnu situaciju, trebalo bi da prate rasprave o viziji jednog novog Saveza, viziji koja bi saveznicima i njihovim partnerima trebalo da dâ novi zamah.

Odavno je bilo jasno da će ovo biti prelomna godina za NATO. Kraj misije ISAF u Avganistanu kojom rukovodi NATO, povlačenje vojnih snaga iz te zemlje i prelazak na misiju koja će obuhvatiti obuku, podršku i savetovanje – sve su to ključna pitanja za savez koji je, posle skoro dvanaest godina rata, izmoren.

Ruski potezi na Krimu i u istočnoj Ukrajini u ovoj, prelaznoj godini, intenzivirali su potrebu za promenama i možda na duže vreme ugrozili sigurnost i stabilnost na istočnoj granici NATO. Trajna kriza povećala je egzistencijalne strahove istočnih članica saveza, kao i nordijskih partnera. Ona je takođe probudila mnoga pitanja vezana za buduće članstvo zemalja južne i istočne Evrope. A kada odgovori budu pronađeni, gotovo je sigurno da će uslediti ruske reakcije.

Na nemire u istočnoj Evropi uticaće dalji razvoj krimske krize. Krim nije anektiran uobičajenim vojnim nasiljem, već korišćenjem inovativnih vojnih sredstava: ljudi u „zelenom“ su se „provukli“, u blizini granice sa Ukrajinom izveden je veliki broj manevara koje su pratile ciljane informacije, odnosno dezinformacije i širenje nacionalizma. Bila je to mešavina zastrašivanje, strateškog rata, propagande i invazije. Ali nije bio pravi rat. Članice NATO na granici sa Ukrajinom ili Rusijom pritom su ustanovile da je taj savez za takvu strategiju bio potpuno nepripremljen. Još više zabrinjava to što bi isto moglo da se ponovi u drugim zemljama sa snažnom ruskom manjinom, pre svega u tri baltičke zemlje.

Sačuvati verodostojnost

Oružani sukobi u zapadnoj Africi, Libiji, Siriji i Iraku uznemiruju NATO, posebne one njegove članice koje najviše pogađa širenje nasilja, oružja i ekstremizma oko Sredozemnog mora. Pored toga, vojna alijansa je suočena i sa borbom protiv asimetričnih pretnji, kao što su kibernetički napadi i poremećaji infrastrukture. Na kraju krajeva, sve se to dešava dok u pozadini SAD moraju da se izbore sa sve većom strateškom konkurencijom Kine.

Sukobi u severnoj Africi i na Bliskom Istoku pokazuju kako bi dalje mogla da se razvije situacija u Avganistanu. Ukoliko se tokom ove i sledeće godine bezbednosna situacija u Avganistanu ne poboljša, verodostojnost NATO biće teško poljuljana. Potrebno je odgovoriti na osetljivo pitanje: Zašto je posle više od deset godina rata u Avganistanu bezbednost i stabilnost u toj zemlji sve dalja?

Sa tog dugačkog popisa konflikata neće biti lako izdvojiti prave prioritete i postići jedinstvo među zemljama članicama saveza. To je posebno problematično s obzirom na trenutne napetosti u transatlantskim odnosima, ali i zato što su vojni budžeti NATO članica isti ili manji nego ranije.

Članice NATO izdvajaju manje novca, Rusija više

Članice NATO značajno smanjuju svoje vojne izdatke. Procene Instituta Jane's Defence pokazuju da su u periodu od 2012. do 2014. u 13 od 20 zemalja drastično smanjeni vojni budžeti.

Sa druge strane Rusija ulaže sve više novca u odbranu i nema naznaka da će se to promeniti. Ruski vojni budžet 2012. godine nadmašio je budžet Velike Britanije i Francuske i našao se na trećem mestu u svetu. Rusko ulaganje u vojsku će sa 59 milijardi evra u 2014, najverovatnije biti povećano na 77 milijardi evra 2017. godine. Nakon aneksije Krima pojedine istočnoevropske zemlje su najavile da će za odbranu izdvajati više novca. Međutim, nedostatak političke volje i nesigurnost pogađa moć i strukturu vojnih snaga i utiče na veliku armiju NATO. Zbog svega toga, postavlja se pitanje da li atlantski savez zaista poseduje potrebne odbrambene sposobnosti i na koji način i koliko dugo može da ih održi.

U Njuportu je NATO pred situacijom koju karakteriše velika nesigurnost i koju dodatno opterećuje slab odbrambeni instinkt vezan za velike izazove kao što je ruska intervencija u Istočnoj Evropi.

U novonastaloj situaciji, NATO mora da donese važne odluke o odnosu prema Rusiji. Ali pritom mora da ima u vidu dugoročne perspektive, kao i da ostavi po strani kritične tačke, kako one ne bi uticale na buduću transatlantsku bezbednost. U suprotnom bi sve vodilo ka jednom savezu koji je preopterećen, podeljen ili povučen. Tačnije rečeno: u suprotnom bi se išlo u budućnost u kojoj moćna vojna alijansa nije optimalno postavljena i koja, u sve nesigurnija vremena, nije u stanju da se brine za stabilnu i sigurnu Evropu.