Nova nada za Libiju?

Nakon skoro deset godina rata, Libija se pretvorila u poprište sukoba ne samo domaćih, već i međunarodnih aktera: Rusija, Egipat, Ujedinjeni Arapski Emirati, Turska... Svako ima svoje interese koje želi da postigne između ostalog i slanjem oružja ili plaćenika u tu zemlju. Interese ima i Evropska unija, ali pre svega da u Libiji ponovo bude mir i da ta zemlja ima vladu s kojom bi moglo da se razgovara.

I Libijci su umorni od rata: sve je više protesta, tako da političari ipak vide neku nadu da bi, kroz čitav niz konferencija koje se pripremaju ove jeseni, konačno nešto moglo i da se dogovori.

-pročitajte još: Turskoj zapad, Rusiji istok, Libiji haos

„Pitanje nedelja“?

Takvi signali čuju se i iz Berlina: nedavno je tamo održana virtuelna konferencija kao nastavak sastanka održanog ovog januara. I iako ta konferencija nije pobudila veću pažnju, nemački ministar spoljnih poslova Haiko Mas umereni je optimista.

Mnogo toga što se donedavno nije moglo niti zamisliti sad se čini mogućim, kaže nemački ministar. To je zato što strane sile koje imaju svoje prste u Libiji, polako gube strpljenje sa svojim štićenicima. Najteži zadatak pritom je – zaustaviti slanje oružja. I pritom se uočavju i jasni koraci prema nekakvom miru. U stvari, ministar Mas tvrdi da je formiranje zajedničke, libijske vlade „samo pitanje nedelja“.

I iz Hurgade u Egiptu dopiru pozitivne vesti. Koncem septemra tamo su se vodili razgovori o takozvanoj Konferenciji pomirenja koja bi trebalo da se održi kasnije ovog meseca u Kairu. Mnogi pozvani iz najrazličitijih delova Libije već su potvrdili dolazak, kaže Hasan al Mabruk iz povereništva koje priprema konferenciju. Ali Egipat nije sasvim neutralan kao pregovarač: on je neposredni sused, tako da je neposredno i pogođen tim sukobom. Kairo se ne drži po strani: nedavno je čak pretio vojnom intervencijom protiv određenih snaga u Libiji.

-pročitajte još: Libija – model nove vrste ratovanja

Sastanci, pregovori, konferencije...

U samoj Libiji su glavni akteri sukoba – zvanična vlada Fajisa al Saradža u Tripoliju i izbeglička vlada u Tobruku na istoku zemlje. Nakon dugotrajnih sukoba, barem su spremni da međusobno razgovaraju.

Tomas Klaes iz kancelarije nemačke Fondacije Fridrih Ebert u Tunisu, objašnjava: „Sukob više nije tako vruć – iako obe strane jedna drugoj stavljaju do znanja da su i vojno još uvek prisutni.“

Određeni pritisak predstavlja i nezadovoljstvo stanovništvo: i na istoku i na zapadu zemlje protestuje se protiv korupcije i sve lošijeg života. Na to nezadovoljstvo računaju i organizatori još jedne konferencije, koju pak organizuju UN u Tunisu početkom novembra. Na nju su, osim političara, pozvani i predstavnici svih društvenih grupa, iz različitih regiona i različitog socijalnog porekla. Klaes kaže da se teško može reći da kako institucije civilnog društva u Libiji imaju neki veći uticaj, ali, dodaje, mnogo je važno to štom su pozvani predstavnici raznih plemena koja žive u Libiji, a koji itekako imaju uticaja.

Inače, već sledećeg ponedeljka (19.10.) održava se još jedan sastanak u Ženevi, također pod Ujedinjenim nacijama. To je takozvani sastanak 5+5 Joint Military Commission u kojem učestvuje po pet predstavnika snaga glavnih protivnika, premijera Al Saradža i generala Haftara. I ti sastanci su dogovoreni na konferenciji u Berlinu ovog januara, a u tim pregovorima vojnika, Ujedinjene nacije – bar za početak – traže potpuno zamrzavanje sukoba.

Nema ratnog plena

I kada je reč o tom sastanku može se reći da ima nade da bi oružje moglo da zaćuti. Jer snage generala Haftara krenule su u osvajanje Tripolija, ali je, između ostalog i uz vojnu pomoć Turske, još pre nekoliko nedelja taj napad zaustavljen. Haftarove snage sada samo brane osvojena područja.

Nemački stručnjak u Tunisu, Tomas Klaes, smatra da je pozicija Haftara oslabljena, jer on svojim saveznicima i zaštitnicima u inostranstvu nije uspeo da pruži željenu pobedu, pa bi podrška mogla i da nestane: „Do sada su ga snbdevali novcem i oružjem koje je on delio svoji sledbenicima. Ali ako više ne bude imao šta da deli, onda bi značajan deo njegovih libijskih saveznika mogao i da se okrene od njega. Njih, naime, ne spajaju nikakvi ideološki razlozi, već samo želja za moći.“

Ako bi Haftar izgubio svoj dosadašnji uticaj, to bi imalo posledice i na politiku zemalja koje su upletene u sukob. U njihovim računicama je taj general bio važan faktor, kako u pozitivnom, tako i u negativnom smislu. Egipat i Ujedinjeni Arapski Emirati se boje većeg uticaja Muslimanske braće u čitavom regionu i smatrali su da je general brana od uticaju muslimanskih ekstremista.

Evropska unija pak strahuje od nekontrolisane migracije, a Francuska konkretno, strahuje i od većeg uticaja džihadista u Libiji koji bi onda ugrozili i situaciju u Maliju i drugim područjima južno od Sahare. Upravo zato je Francuska, za razliku od Italije i drugih zemalja EU, bila jedina koja je održavala bliske odnose sa Haftarom.

I strani uticaji imaju svoje granice

Turska je pak za Muslimansku braću uzor, tako da Ankara na sve načine podržava vladu Al Saradža. To ne radi iz ideala, već iz jasnih ekonomski razloga: premijer Libije je tu pomoć platio prihvatanjem revizije pomorske granice zona interesa između Libije i Turske u Mediteranu, tako da je Turska dobila i libijska prava na eksploataciju gasa u podmorju istočnog Sredozemnog mora. Evropska unija je oštro protiv takve trgovine, ali nije sposobna da tu nešto i učini – jedino što se trudi, jeste da poveća svoj pritisak u misiji kojom se nadzire embargo na isporuku oružja Libiji (IRINI).

Libija je očigledno bila i ostala komplikovan slučaj. Ipak, pomaci se vide. Tako je najavljeno da će opet početi eksploatacija nafte na naftnom polju Sahara na jugozapadu zemlje. Zbog sukoba je nacionalna naftna kompanija tamo odavno obustavila rad, ali nakon pregovora, nafta bi opet trebalo da poteče.

To naftno polje bi mogao da bude eksperiment za čitavu Libiju, kaže Klaes iz Fondacije Fridrih Ebert: „Tamo će naftu da eksploatiše nacionalna naftna kompanija, ali će dobit od te nafte da odlazi u drugu instituciju, u Centralnu banku koja će onda da deli taj novac. Samo tako se može zagarantovati transparentnost, a to bi mogao da bude temelj i za sve ostalo u Libiji.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android