Neslavni američki rekord u ubijanju civila

„Tri dana nakon napada, komandir nas je pozvao u bazu i zamolio za oproštaj. Rekli smo mu da ne opraštamo. Rekli smo mu da nam nije potreban njegov novac, već želimo da odgovornima bude suđeno. Želimo da budete izvedeni pred lice pravde.“ To su reči Muhameda Nabija, čiji je dvadestogodišnji brat Gul, zajedno s još četvoricom mladića, ubijen 4. oktobra 2013. u napadu helikopterom u blizini avganistanskog grada Džalalabada.

Muhamed je jedan od sagovornika u najnovijem izveštaju Život u mraku organizacije za ljudska prava Amnesti Internešenel (AI), koji ispituje odgovornost međunarodnih vojnih misija za civilne žrtve između 2009. i 2013. godine.

„Neistraženo i nekažnjeno“

Izveštaj AI dolazi u kritičnom istorijskom trenutku u Avganistanu – u trenutku kada je zemlja još uvek u dubokoj krizi, u vreme sumnjivih predsedničkih izbora, kada se strana pomoć smanjuje, a međunarodna zajednica privodi kraju borbene misije. Tako se smanjuje i mogućnost da pripadnici vojnih trupa osumnjičeni za zločine eventualno budu izvedeni pred lice pravde. U istom trenutku, u Avganistanu raste opasnost od ponovne pobune talibanskih trupa.

Fokusirajući se prvenstveno na vazdušne napade i noćne racije koje su sprovodile uglavnom snage SAD, autori na 84 strane izveštaja iznose dokaze o počinjenim ratnim zločinima koji su ostali neistraženi i nekažnjeni. „U brojnim slučajevima, u kojima postoje jasni dokazi da je bilo nezakonitog ubijanja civila, vojska nije uspela da sprovede nezavisne istrage“, navodi se u izveštaju.

Horija Mosadik, avganistanska istraživačica te organizacije, kaže za DW da su se u izveštaju fokusirali na deset simboličnih slučajeva stradanja civila u kojima su učestvovale strane trupe. „Neki od tih slučajeva bili su propraćeni u medijima – kao što je vazdušni napad nemačke vojske u Kunduzu – dok su ostali manje poznati, poput napada bespilotnim letelicama decembra 2012. u kom je ubijeno četvoro muškaraca i jedan dečak.“

Ignorisanje dokaza

Druge dve studije odnose se na racije koje su sprovodile specijalne jedinice u provinciji Paktika 2010. godine, kao i nestanci, mučenja i ubijanja civila u oblastima Nerk i Majdan Šar i provinciji Vardak između novembra 2012. i februara 2013. godine. Ričard Benet, direktor Amnesti internešenela za region Azija-Pacifik, ističe da nijedan od slučajeva koji su istraživali, a u kojima je stradalo preko 140 civila, nije procesuiran od strane američke vojske. „Dokazi o potencijalnim ratnim zločina i nezakonitim ubistvima civila se izgleda ignorišu.“

Prema međunarodnom humanitarnom pravu, nije svaka civilna žrtva ratni zločin, ali su međunarodnim zakonima zabranjeni napadi u kojima civili stradaju neselektivno i u velikom broju. Isto se odnosi i na one napade u kojima i oni koji nisu učestvovali u borbama postaju namerne mete.

Grejem Smit, avganistanski analitičar Međunarodne krizne grupe kaže da je ključni zaključak izveštaja onaj koji govori o netransparentnosti u radu američke vojske. „U pojedinim slučajevima istrage su možda bile adekvatne, možda i nisu, ali zbog tajnovitosti koja prati ceo proces, sumnje nikad nisu odbačene."

Smit smatra da vojska Sjedinjenih Država u tom pogledu zaostaje za drugim zapadnim kolegama, koji su već uspostavili nekakav nezavisan sudski sistem. Međutim, on ističe i da je drugim zemljama NATO bilo mnogo lakše da sprovedu takve reforme, jer se radi o znatno manjim vojnim birokratijama i manjim operativnim zahvatima.

Erika Gaston, istražiteljka koja se bavi ljudskim pravima, dokumentovala je incidente u kojima su stradali civili u Avganistanu. „Međunarodne sile su postale brze u reakcijama na stradanja civila, i u medijima, ali i u pogledu informisanja porodica žrtava, ali su zakazali na osnovnim stvarima kao što su transparentnost i odgovornost u vojnom pravosudnom sistemu.“

Imuni na procesuiranje

Mosadik objašnjava da je AI svestan da su pripadnici američkih trupa od 2009. godine u samo šest slučajeva izvedeni pred lice pravde zbog navodnog ubistva civila, od kojih je možda najpoznatiji slučaj narednika Roberta Balesa koji je osuđen na doživotnu robiju bez mogućnosti pomilovanja nakon što je priznao da je ubio 16 avganistanskih civila marta 2012. godine.

Analitičari Amnesti Internešenela ističu da su u najvećem broju slučajeva koji su obrađeni u izveštaju, portparoli vojske SAD ili NATO objavili da je istraga sprovedena, ali nakon toga nisu davali bilo kakve informacije o daljem napretku ili zaključcima istrage, čime su i žrtve i njihove porodice ostavljene u mraku.

Kao deo dogovora SAD i avganistanske Vlade, američke snage su imune na procesuiranje pred avganistanskim sudovima. Štaviše, zakon SAD je, za razliku od zakona Velike Britanije ili Nemačke, manje popustljiv prema zahtevima van svoje teritorije. To znači da Avganistanac ranjen od strane američkih trupa ima manje šanse da istera pravdu nego neko ko je stradao od NATO, kaže Gaston za DW.

Pukotina u pravosudnom sistemu?

Mosadik dodaje i da je mnogo avganistanskih porodica u očaju organizovalo javne proteste kako bi skrenuli pažnju javnosti na ubistva svojih najbližih. „Veoma se retko dešava da slučajevi stradanja avganistanskih civila stignu do tužilaštva, ali čak i ako se to desi, postoje veliki strukturni problemi u vojnom pravosudnom sistemu“, dodaje on.

U centru problema leži ono što AI opisuje kao duboku pukotinu u američkom vojnom pravosudnom sistemu. U suštini, američka vojska se u slučaju eventualnih kršenja ljudskih prava oslanja na vojnike i komandante, koji bi onda trebalo da pokrenu istragu. Postoji nekoliko podsticaja da to učine, ali se avganistanske žrtve retko pozivaju da svedoče, čak i u toku internih istraga. „Pojedini Avganistanci i grupe koje se bave zaštitom ljudskih prava postižu određene rezultate u izveštavanju o ljudskim žrtvama, ali ukoliko se i vojne trupe ne uključe u dokazivanje tih tvrdnji, one se uglavnom odbacuju kao lažne, osim ako se pojave ogromni dokazi“, objašnjava Gaston.

Smit strahuje da se kritičari mogu usmeriti na obaranje izveštaja AI kao nerelevantnog, posebno sad kad su američke trupe u povlačenju. „Za žrtve su, međutim, ti incidenti stvar neraščišćenih, krvnih dugova. Ništa nije gotovo. Tako da bi i rukovanje i pokazivanje saosećanja u ovom slučaju moglo da pomogne da se ublaže posledice prisustva vojske Sjedinjenih Država u ovoj zemlji“, objašnjava on.

Imajući u vidu te probleme, izveštaj AI poziva SAD i NATO da sprovedu brze, temeljne i nepristrasne istrage kad god postoje izveštaji o stradanjima civila i da ponovo razmotre prošle slučajeve i uzmu u obzir intervjue s porodicama i dokaze s terena. Grupe za zaštitu ljudskih prava pozivaju SAD da hitno reformišu vojni pravosudni sistem, ograniče moć komandanata, ojačaju nezavisnost sudstva i uspostave eksterne mehanizme odgovornosti.

Hitne reforme sudstva

Eugen R. Fidel, pravni ekspert koji predaje vojno pravosuđe na Jejlu, deli njegova viđenja. On za DW kaže da u pravosudnom vojnom sistemu SAD-a moraju da se sprovedu značajne reforme. „U ovom trenutku, pravni sistem nije u skladu s međunarodnim paktom o ljudskim i političkim pravima, iako je SAD deo tog sporazuma.“

Među promenama koje predlaže Fidel je ukidanje prava komandanata da odlučuju o tome ko bi trebalo da bude procesuiran i ko će učestvovati u donošenju presude. On takođe dodaje da vojne sudije treba da imaju fiksne mandate utvrđene zakonom kako bi se obezbedila njihova nezavisnost i predlaže da kazne za zanemarivanje dužnosti budu značajno povećane, kako bi se osigurala komandna odgovornost.