Nemačko-grčko proleće

Onome ko u Evropskoj uniji vidi samo „birokratsko čudovište“, verovatno je svejedno kakva će biti sudbina Grčke. Onaj ko smatra da je zajednička evropska valuta „fiskalni greh“, taj se moli za definitivni kolaps grčke nacionalne ekonomije i pri tom se nada da će i evro da bude povučen u provaliju. Tako to vide cinici, egoisti, nacionalisti. Šta bi to moglo da znači za Evropsku uniju i za pojedine zemlje-članice – o tome se samo nagađa u brojnim scenarijima od početka dužničke krize pre pet godina. Problem je u tome što su to samo spekulacije. Ništa od toga nije ni sigurno, niti izvesno.

Posledice krize i pokušaji njenog rešavanja su, međutim, sasvim realni. Grčka je osiromašila, postala ogorčena i ima osećaj da joj je povređena čast. Strpljenje poverilaca, Evropske centralne banke i Međunarodnog monetarnog fonda, je pri kraju. Taj utisak je nekako sve jači otkako je u Atini vlast preuzeo dominantno socijalistički, ali ipak „levo-desni“ kabinet. Niko više ne pita za socijaldemokrate i konzervativce, i njihovu odgovornost za decenije javašluka. Pogled unazad ne pomaže. Sada su potrebna praktična i poštena rešenja, u interesu ljudi.

Poker s prošlošću

Sudbina evropskog projekta tešnje je povezana sa sudbinom Grčke nego što to mnogi misle. Da to nije tako, onda već odavno ne bi bilo kriznih sastanaka u Briselu. Igrači za evropskim pokeraškim stolom znaju da bi, u najgorem slučaju, svi mogli da ostanu praznih ruku. Grčki državni bankrot imao bi iste posledice kao i otpis kredita koji su teški milijarde. Nemačka je taj poverilac koji morao da otpiše najviše novca. Zato je ispravan potez Angele Merkel kada pruža ruku svom kolegi Aleksisu Ciprasu. To naravno važi i u obrnutom smeru. Ako utisak nakon prvog zajedničkog sastanka u Berlinu ne vara, dobra volja postoji na obe strane.

Ako je istina da nije samo važno šta se kaže, već i kako se nešto kaže, onda je bar nastup Angele Merkel i Aleksisa Ciprasa pred novinarima zazvučao prilično harmonično. Merkel i Csipras istakli su prijateljske odnose među ljudima iz dveju zemalja nakon kraja Drugog svetskog rata. Grčki aktuelni zahtevi za finansijskom odštetom za nacističke zločine u kabinetu kancelarke nemaju doduše mnogo odjeka. Cipras je u Berlinu naglasio da se radi pre svega o etičko-moralnom, a ne o finansijskom pitanju. Naivno bi bilo te reči interpretirati kao odustajanje od odštete, pogotovo za prisilni zajam koji je Hitlerova Nemačka tada iznudila od Grka. Ali možda će se baš uz pomoć takve umetnosti formulisanja rečenica, stvari pokrenuti u smeru sveobuhvatne celine: dugoročno rešenje za dužničku krizu, sa osvrtom i na istorijsku odgovornost.

Ubuduće bez lažnih karata

Nemačka kancelarka uvek misli dugoročno. Ona zna da je vladi u Atini potrebno više vremena i više manevarskog prostora. A Cipras zna da je Merkel, zbog ekonomske i političke moći Nemačke, odlučujući adut u partiji pokera oko budućnosti i Grčke, ali i Evrope. Ako to saznanje dovede do toga da se okonča vreme u kojem su se koristile obeležene karte, onda bi taj još uvek veličanstveni projekat pod imenom Evropska unija, imao realne šanse.

Istorijski stereotipi se pritom moraju prevazići – Cipras je to potpuno ispravno zatražio. Pri tom, klišeji mogu biti itekako od pomoći – na primer onaj da je u Grčkoj navodno uvek lepo vreme. „Doneo sam proleće u Berlin“, pohvalio se Cipras na kraju konferencije za novinare sa svojom domaćicom i dodao da bi ta klima i ubuduće trebalo da vlada u odnosima dveju zemalja. Držimo mu palčeve, i njemu i nama!