Nemačka,Turska i izbeglice

Turska se suočava sa sudbinskim izborima. U nedelju se uvodi predsednički sistem. Ali, u podeljenoj zemlji je glavno pitanje: Da li će predsednik Redžep Tajip Erdogan, koji od neuspelog državnog udara u leto 2016. preko dekreta sam vlada zemljom cementirati tu svoju moć?

U Turskoj ima oko 3,5 miliona izbeglica. Ta zemlja ima 80 miliona stanovnika, otprilike isto koliko i Nemačka. U Nemačkoj, od 2015. dolazak oko 1,5 miliona izbeglica, dominara političkim i društvenim diskusijama. Bez te, delimično histerično vođene rasprave, desnopopulistička AFD ne bi uspela da uđe u parlament.

Pitanje izbeglica je sada, dve i po godine kasnije, postalo pitanja opstanka za  vladu kanclerke Angele Merkel. Vladajuća koalicija najveće i najstabilnije ekonomije u Evropi je ugrožena zbog tih ljudi koji su pobegli iz rata i bede.

30.000 sirijskih izbeglica ima pravo da glasa u Turskoj

U Turskoj, koja je primila tri puta više ljudi, pitanje izbeglica je do sada igralo malu ulogu. Javnost van Turske se seti tih ljudi, samo kad Erdogan zapreti da će ponovo otvoriti granice i sirijske izbeglice propustiti u Evropu.

I dok nemačka kancelarka na mini-samitu u nedelju u Briselu bude tražila podršku za njen evropski kurs po pitanju azila, neke od sirijskih izbeglica u Turskoj će možda pomoći Erdoganu da postigne svoj cilj i ima legitimno svu moć Turskoj.

Poslednjih meseci je 55.000 Sirijaca primilo tursko državljanstvo, a oko 30.000 njih imaju pravo glasa. Mali je to broj u odnosu na populaciju glasača od preko 50 miliona. Ali, kada je u pitanju njegova moć, Erdogan ništa ne prepušta slučaju. Ti novi Turci žive uglavnom na tursko-sirijskoj granici u uporištima prokurdskog HDP-a i mogli bi tamo da promene političku konstelaciju. Ti novi Turci vide Erdogana kao svog spasitelja i hoće da glasaju za njega.

Međutim, pitanje je da li sve izbeglice u Turskoj u Erdoganu vide svog spasitelja. Samo mali deo njih je smešten u zvaničnim prihvatilištima i makar delimično zbrinut. Većina ljudi živi u nesigurnim uslovima. U Istanbulu ima čajdžinica u kojima se okupljaju mladi Sirijci, u nadi da će ih neko uzeti kao nadničare.

Erdogan „stvara" izbeglice

Erdogan je beskrupulozni moćnik. On bi izbeglice smesta poslao tamo odakle su došli, da mu nisu potrebni. Za njega su 3,5 miliona ljudi  - oružje. On ih koristi kao potencijalnu pretnju protiv Nemačke ili protiv cele EU. Od sporazuma o izbeglicama sa EU u martu 2016, on pri svakom sporu preti da će ga raskinuti. Ali ipak se pridržava tog pakta. Evropska komisija je nedavno saopštila da od tog sporazuma - u EU ilegalno ulazi znatno manje migranata. Sporazum o izbeglicama funkcioniše.

Ali, šta je to što zvuči tako pozitivno na političkom jeziku i još i „fukncioniše"?

Jednom despotu koji baca u tamnicu hiljade ljudi samo da bi se održao na vlasti, koji je zatvorio najveći broj novinara na svetu, koji otpušta hiljade akademskih građana, državnih službenika i zabranjuje im da se bave svojim profesijama - takvom čoveku je EU dala šest milijardi evra kako bi zaustavio migracije u EU. EU je stoga podložna ucenama, ćuti kada on kršeći međunarodno pravo napada Siriju, proteruje Kurde sa njihovih teritorija i tamo naseljuje islamističke milicije i Arape - koji, dakle, vrši razmenu stanovništva.

Evropske vrednosti ne važe za ljude u bekstvu

Erdogan ne rešava nikakve probleme, on sam je problem. Svojom vojnom intervnecijom u Siriji on „proizvodi" još više izbeglica. Možda je to shvatila i nemačka kancelarka koja se našla pod pritiskom i sada pomoć traži u Jordanu i Libanu. Pomoć za problem za koji je pre tri godine rekla: „Mi to možemo da savladamo." Zapravo, bila je u pravu. Milion ipo ljudi nisu Nemačku učinili nestabilnom ili siromašnijim. Ali odnos politike i medija prema njima pomerio je granice - granice pristojnosti u debatnoj kulturi. Mi ne govorimo o sudbini ljudi, već o poplavi, talasu, masama ili rekama izbeglica.

Govorimo o evropskim i zapadnim vrednostima, ali se ograđujemo od ljudi koji čeznu upravo za tim vrednostima. I oni beže od ratova od kojih mi profitiramo - kroz prodaju oružja. Govorimo o ljudskim pravima i hoćemo ih samo za nas. Govorimo o blagostanju i ne želimo da ga delimo s drugima. Mi kažemo da se „borimo protiv uzroka izbeglištva" i za one koji beže planiramo centre pred vratima EU.

Govorimo o izbeglicama, čak smo dovoljno pristojni da taj izraz lingvistički ulepšamo i kažemo „ljudi u bekstvu". Nismo u stanju da jednostavno kažemo - ljudi. Ono što ne kažemo je da ih ne želimo među nama. Zato Merkel putuje na Bliski Istok. I nada se podršci u nedelju u Briselu, tako da je CSU neće iz skinuti sa vlasti - dok će Erdogan verovatno proširiti svoju moć u Turskoj - na ovaj ili onaj način. Možda uz pomoć glasova onih prognanika iz Sirije koje je naglo naturalizovao - političari ih zovu izbeglice, a nažalost i mi!

Kemal Hir je 1968. rođen u istočnoj Anadoliji. Od 1980. živi u Berlinu, gde je studirao germanistiku, sociologiju i pozorišne studije i trenutno radi kao novinar, uglavnom za programe Nemačkog radija.
Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android