Nemačka štampa: 80. rođendan Petera Handkea

Andreas Plathaus je potpisao tekst o Handkeu u dnevnom listu Frankfurter algemajne cajtung (FAZ) pod nazivom „Nove prozore, molim!".

Tekst počinje konstatacijom da Handkeu nije bila potrebna Nobelova nagrada pre tri godine da postane i poznat i kontroverzan. U tekstu se najpre opisuju književni počeci iz 1966., njegov javno izražen prezir prema tadašnjem književnom establišmentu ili izvođenje njegovog pozorišnog komada „Psovanje publike" u Frankfurtu koje je za jedne bio skandal a za druge senzacija. Tu je i poznata činjenica da je 1973. Handke već sa 30 godina dobio najznačajniju književnu nagradu – Bihnerovu nagradu, ali i da je jedini autor koji je vratio novčani iznos nagrade posle napada na njega zbog njegovih stavova o ratovima u Jugoslaviji.

„Njegovo negiranje zločina koje su u tim ratovima počinili Srbi učinilo ga je još spornijim, ali nije ga sprečilo da dobije Nobelovu nagradu. S pravom, ako se nagrada shvati kao književna, ali pogrešno, ako bismo Handkeovo pisanje merili njegovim merilima."

Objašnjenje za ovu tezu je pomalo zamršeno, ali se svodi na to da „pripovedač u prvom licu uopšte ne želi da bude odvojen od autora".

Andreas Plathaus zaključuje: „Handke živi u svojoj književnosti, posredstvom nje, zahvaljujući njoj". On podseća na to da je na Handkea odsudni uticaj izvršila francuska književnost, pre svih Mišel de Montenj, majstor introspekcije.

„Ali Handke obrće taj postupak. Njegov pogled ne istražuje sopstvenu unutrašnjost, već svet oko sebe – ‚ Nove prozore, molim!‘ (u starom okruženju), glasi za njega karakterističan zahtev…"

U tekstu autor navodi da je tačno za osamdeseti rođendan objavljena knjiga njegovih beleški „Vreme i prostori". Andreas Plathaus u Handkeovoj navodnoj opsesiji prostorom vidi razlog njegovog „razumevanja za srpski teritorijalni terorizam".

Ovaj autor smatra da je objavljivanje izbora Handkeovih beleški, koje izvorno obuhvataju čak 35000 strana književni događaj. Konstatuje da Handkeov „misaoni pokret, ali pre svega pokret pogleda, postaje shvatljiv na osnovu pokreta pisanja".

„Njegov rođendanski poklon: klasik za života, a time i bezvremenska percepcija, što će mu se dopasti. Jer, ovako se lutalica Handke ruga vremenu („Vreme i prostor"): Do juče graciozne žene već danas se tromo gegaju po trgu.

Nove prozore, molim", završava FAZ.

„Nepomirljive perspektive"

Dnevni list Zideojče cajtung (SZ) je o Handkeu u današnjem izdanju doneo tekst pod nazivom „Bitnik".

„Još u mladim danima je on napisao neke od najznačajnijih tekstova 20. veka”, kaže se u najavi teksta.

„Izgleda da su za vreme jugoslovenskih ratova bila moguća samo dva stava o Peteru Handkeu: odbrana njegovog književnog majstorstva pri istovremenom nipodaštavanju njegovih političkih iskaza ili politička satanizacija uz istovremeno nipodaštavanje njegove književnosti. Osamdeseti rođendan književnika mogao bi biti povod da se te dve nepomirljive perspektive povežu i da se postavi pitanje, u kakvom su odnosu poetika i politika u Handkeovom delu i kako uzajamno utiču smišljeno zauzete pozicije politički izolovanog i razvoja njegovog pisanja”.

„Političko gađenje i potresenost lepotom"

Severnonemački radio (NDR) podseća na davne dane iz šeste decenije prošlog veka kada je publicista Erih Kubi zapisao da je Handke „nežni bitls sa licem kao uskršnje jaje". Upravo takav Handke je, podseća se u tekstu, napao moćnu Grupu 47 sa Ginterom Grasom i Hansom Magnusom Encensbergerom spočitavajući im „impotenciju opisa".

„Na početku književnog dela moraju da se unište očekivanja, kako bi se na ruševinama stvorilo nešto svoje: Literatura, ne kao popravljanje sveta, već kao pokušaj, da se razjasniš samom sebi, zbacivši okove realizma. Zato Peter Handke gaji nepoverenje prema romanu u kojem autor mora da izađe na kraj sa četom likova, iako ima dovoljno posla suočen sa samim sobom".

Autor navodi Handkeov iskaz u kojem kaže: „Ali ja verujem u pripovedanje. Verujem da i elegičnost spada u ljudsko, da stvari ne mogu da se predstave tek tako, uzvišeno i herojski. Stavljajući ih u priču, pokazuje se prolaznost, jad smrtnog u svakome, unutra u pojedincu”.

Autor podseća da je Handkeov deklarisani cilj „potresenost lepotom” i citira deo Handkeovog govora pri dodeli Bihnerove nagrade: „Političke akcije sam oduvek pratio kao sportske reportaże; pogođen sam bio samo kada bi politika postajala krvava. I oduvek sam saosećao sa žrtvama. Otkad pamtim, moć mi se gadi, a to gađenje nije moralne prirode, to je gađenje kreature, svojstvo svake ćelije tela".

Ovaj citat autoru služi da se vrati na stara pitanja o Handkeu: „Saosećanje sa žrtvama, gađenje prema moći? Ovaj čovek krije jednu tajnu. To što po majci ima slovenačke korene, može da objasni njegovu veliku tugu za višenacionalnom Jugoslavijom. Ali zašto se tako tesno priljubio uz moćnog Miloševića, zašto je održao govor na grobu čoveka optuženog za ratne zločine? Zašto relativizuje zločine počinjene nad bosanskim muslimanima?"

U tekstu se navodi i Handkeovo odbijanje da se novinarima pravda za bilo šta, insistirajući na tome da može da razgovara samo o svome delu: "Ja sam pisac, potičem od Tolstoja, od Homera, od Servantesa".

Na kraju teksta autor konstatuje da Peter Handke želi da ga ostave na miru, da potpuno bude „poetski čovek" i onda citira Handkea: „Kako se postaje poetski čovek? Na sva pitanja, pa i na ovo postoji lep, tačan odgovor. To je duga priča”.

Autor zaključuje: „U njegovom slučaju ta priča traje evo već 80 godina”.

Priredio: Dragosalv Dedović

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.