Nemačka šalje osiromašeni uranijum u Rusiju
28. oktobar 2019.
„Mislili smo da voz vozi u Francusku, i bili smo zapanjeni zbog toga što je išao za Rusiju.“ Tako Udo Buholc za DW opisuje slučajno otkriće koje se sada nalazi u udarnim vestima.
U avgustu je ovaj ekološki aktivista, inače gradski odbornik Zelene alternativne liste (GAL) u Gronauu, napisao pismo Ministarstvu za zaštitu životne sredine Severne Rajne-Vestfalije u kojem je postavio pitanja o pogonu za obradu uranijuma firme Urenko iz Gronaua.
U odgovoru koji je dobio sredinom septembra, pisalo je da je u specijalnom vozu koji je napustio taj pogon krajem jula bilo 600 tona osiromašenog uranijuma koji je poslat u Rusiju „na preradu“. To je iznenadilo Buholca jer takvih prevoza za Rusiju odavno nije bilo, kao što nije bilo ni javne informacije o tome da se sa njima ponovo počelo.
Otpad ili sirovina?
Osiromašeni uranijum bezbojan je radioaktivan prah koji nastaje prilikom proizvodnje goriva za atomske elektrane.
U Gronauu firma Urenko u čijem vlasništvu, pored nemačkih firmi, učestvuju i Velika Britanija i Holandija, od 1985. godine ima pogon za preradu uranijuma. Osiromašeni uranijum se tamo drži u kontejnerima koji stoje pod vedrim nebom.
Sredinom devedesetih preradu njihovog sadržaja je preuzela Rusija. Do 2010. godine je, prema proceni Uda Buholca, u Rusiju transportovano oko 30.000 tona tog materijala i to u pogone na Uralu i u Sibiru.
Industrija u vezi s tim ne govori o „atomskom otpadu“ već o „sekundarnoj sirovini“. Tim pojmom se služi i ruski državni nuklearni koncern Rosatom.
Osiromašeni uranijum se posle obrade ponovo šalje za Nemačku, kao što je to za ruski medij RBC u sredu rekao jedan portparol Rosatoma.
Ministarstvo privrede Severen Rajne-Vestfalije na upit DW nije htelo da se izjasni o tome i samo je ukazalo na Savezni zavod za privredu i kontrolu izvoza (BAFA). Odgovora nije bilo do zaključenja ovog teksta, a i naš upit firmi Urenko ostao je bez odgovora.
Protesti zbog transporta uranijuma u Rusiju
Protivnici atomske energije u Nemačkoj su godinama protestovali zbog obrade uranijuma u Rusiji. Oni govore o opasnostima prilikom transporta, jer osiromašeni uranijum, kad se zagreje, prelazi u gasovito stanje i kada se poveže sa vodom može da nastane otrovna fluorovodonička kiselina.
Kritika se odnosila i na skladištenje uranijuma u Rusiji – tamo se on drži na otvorenom, kao i u Nemačkoj. No, glavna optužba glasi: samo mali deo uranijuma se posle prerade vraća u Nemačku – ostatak faktički ostaje u Rusiji kao nuklearni otpad.
„Istina je da Urenkov uranijum ostaje na zemljištu ruskih firmi, uz gotovo milion tona atomskog otpada iz ruske proizvodnje“, rekla je za DW Aleksandra Koroljeva, osnivačica i rukovoditeljka ruske ekološke organizacije Ekodifens koja protestuje protiv takvih transporta.
„Iskustvo pokazuje da više od 90 odsto uranijuma ostaje u Rusiji“, tvrdi ona. Pošto je u Rusiji zabranjen uvoz nuklearnog otpada, upotrebljavaju se izrazi „strateški materijal“ i „obrada“, kako prenosi ova aktivistkinja koja je zbog pritiska ruskih vlasti letos zatražila azil u Nemačkoj.
Ko obrađuje uranijum, zadržava atomski otpad
Rašid Alimov iz oganizacije Grinpis u Rusiji smatra da bi u čitavoj priči i novac mogao da ima ulogu. „Izvoz u Rusiju odvija se praktično sa ciljem da se izbegnu veliki izdaci za zapadnoevropsku atomsku industriju“, rekao je on za DW.
Proteklih godina je uranijum iz Gronaua prebacivan u Francusku na obradu. Kada je ove godine sve više vozova sa uranijumom počelo da napušta Gronau, pretpostavilo se da oni voze u Francusku, a ne za Holandiju – gde se u jednoj luci materijal pretovaruje na brodove koji plove put Rusije.
Udo Buholc kaže da je prevoz uranijuma kao nuklearnog otpada za Rusiju uobičajena praksa. „Na sceni firmi za preradu uranijuma, standard je da pogoni koji prerađuju uranijum – zadržavaju otpad.“
To važi i za Gronau, pa zato ekološki aktivisti poput njega ne traže samo zaustavljanje transporta, već i zatvaranje tamošnjeg pogona.