Nemačka borba protiv relativizacije Holokausta

Kada jedan muškarac promrlja „mislim da Holokausta nije bilo", a potom naoružan vatrenim oružjem pokuša da prodre u sinagogu, onda je jasno da su poricanje Holokausta i mržnja prema Jevrejima neraskidivo povezani. Ali antisemitizam nije uvek tako brtulan i vidljiv kao prilikom napada u Haleu oktobra 2019.

Uglavnom se to ne pokazuje otvoreno. Ne negira se Šoa, genocid izvršen nad šest miliona evropskih Jevreja u Drugom svetskom ratu, nego se relativizuje. Ta forma antisemitizma je sve češća.

Jedan od najpozntijih primera poslednjih godina je intervju ekološkog aktiviste Rodžera Halema za hamburški nedeljnik „Cajt". Osnivač organizacije „Pobuna protiv izumiranja" (Extinction Rebellion) je prošlog novembra u tom razgovoru izjavio da je „Holokaust još jedno sranje u istoriji čovečanstva". On je mišljenja da je u prošlosti stalno bilo genocida. Halema su potom kritikovali da je time relativizovao Holokaust.

Međutim, postoje i drugi načini relativizovanja – pripisivanje krivice za genocid samim Jevrejima, falsifikovanje broja žrtava, prikrivanje odgovornosti nacional-socijalističke Nemačke.

Insitucija za borbu protiv relativizacije i poricanja

Međunarodna organizacija za sećanje na Holokaust (IHRA) postoji već 20 godina i okuplja 34 države. Ona je razradila definiciju poricanja i relativizacije Holokausta. Nemačka ove godine predsedava organizaciji.

Stavila je težište na suzbijanje laži, izvrtanja činjenica i trivijalizacije - u realnom životu i na interntu. Zato je osnovano telo čiji su članovi međunarodni eksperti. Mihaela Kihler koja predsedava organizaciji kaže da je međunarodna saradnja neophodna.

Američka TV Serija „Holokaust" osamdestih

Nemačkoj su bile potrebne decenije da kao zemlja počinilaca pronađe pravi način ophođenja prema sećanju na Holokaust.

Prava društvena debata i suočavanje počeli su tek osamdesetih, nakon emitovanja američke televizijske serije „Holokaust", koja je na primeru jedne porodice prikazala genocid.

Od tada se reč Holokaust urezala u nemačko „kolektivno pamćenje" – pojam je definisala soziološkinja kulture Alejda Asman.

U to kolektivno pamćenje spada i spoznaja da je Holokaust događaj „bez presedana", da se radilo o „raskidu sa civilizacijom". Ta dva pojma opisuju da je industrijsko ubijanje Jevreja značilo do tada neviđeni rez u ljudskoj civilizaciji.

Jan Gerber, naučni saradnik Instituta Simon Dubnov, kaže: „Želja za uništenjem šest miliona Jevreja išla je čak do isključivanja nagona za samoodržanjem počinilaca". To znači: čak i kada nije bilo vozova za snabdevanje Nemaca na frontu - vozovi su i dalje išli za Aušvic. „Žrtve nisu imale šanse - mogli su da se pobune ili da se pokore, time su samo birali različita oblike smrti", kaže Gerber.

Upravo to što je Holokaust bez presedana, taj raskid sa civilizacijom, nalazi se u središtu nemačke kulture sećanja. A na demonstracijama protiv mera za sprečavanje pandemije korone, izražena je sumnja u jedno i drugo.

Jevrejske zvezde na demonstracijama protiv mera restrikcije

Upravo na demonstracijama protiv mjera uvedenih u Njemačkoj da suzbiju pandemiju koronavirusa među demonstrantima su bili i zagovornici relativizovanja Holokausta.

U Berlinu, Kaselu i Minhenu, a najviše u maju i junu, kada su hiljade ljudi demonstrirali protiv restrikcija, pojedinci su nosili majice sa jevrejskom zvezdom kakvu su Jevreji morali da nose pod nacistima. Na žutoj šestokrakoj zvezdi nije pisalo „Jevrej" već „nevakcinisan", čime je trebalo da se izrazi protest protiv navodno uskoro obaveznog vakcinisanja protiv korone. Minhen je potom zabranio nošenje takve zvezde.

Opunomoćenik nemačke vlade za suzbijanje antisemitizma, Feliks Klajn je to prokomentarisao: „To je drastična relativizacija Holokausta, drska i bolna za žrtve i njihove porodice". I predsedavajuća IHRA Mihaela Kihler je bila jasna: „To je ruganje patnji preživelih koji su još uvek među nama. Toga ne sme biti".

Svađa oko postkolonijalnih teorija

Manje složne su reakcije kada se holokaust ne relativizuje tako očigledno kao sa imitiranom jevrejskom zvezdom. To se nedavno pokazalo prilikom žestoke rasprave o tome da li postkolonijalne teorije, odnosno teorije koje se bave istorijom eksploatacije i osvajanja - relativizuju Holokaust.

Jedan od poznatih teoretičara iz te oblasti Akile Mbembe je u svojim spisima nazvao izraelsku okupaciju palestinskih područja gorom od aparthejda u Južnoj Africi i optužio Izrael za „fanatičnu politiku razaranja" koja pretvara život Palestinaca u „đubrište" predviđeno za „etničko čišćenje". U drugom tekstu on kaže da je Izrael zauzeo „mesto ubica".

Kritičari tvrde da postkolonijalne teorije ionako nisu obradile antisemitizam. Zastupnici tih teorija uglavnom smatraju da je to podvrsta rasizma, pa nemaju adekvatno razumevanje različitih oblika antisemitizma. Mbembe odlučno odbacuje sve optužbe za relativizaciju Holokausta, a njegovi poklonici smatraju da je nepravdeno izložen preziru.

Gde počinje relativizacija?

Ova debata otvara mnoga pitanja: Gde počinje relativizacija? Da li se optužba relativizacije koristi za suzbijanje nekih mišljenja i perspektiva? Da li se sa besprimernim zločinom može išta porediti?

Alejda Asman je stala na stranu kolege Mbembea pa su i nju optuživali za antisemitizam. Ona kaže da je čoveku potrebno upoređivanje da bi uopšte mogao da proceni događaji: „Kada neko podmeće, da onaj koji je upoređivao sigurno želi da relativizuje, onda je to batina cenzure, koja ograničava slobodu izražavanja i pre svega mišljenja. To onda suočavanje sa ovim zločinom čini besadržajnim i praznim".

Sa ovim se delimično slaže opunomoćenik nemačke vlade Feliks Klajn, koji je javno kritikovao Mbembea: „Uopše ne smatram relativizacijom Holokausta kada se pojača fokus i na drugi zločini. Moguće je izazvati empatiju i tako što ćete tematizovati današnja iskustva marginalizacije i današnje genocide".

To nije jedan od mnogih zločina

Jan Gerber kaže da problem nastaje tek kada se ne ostane samo na upoređivanju. Jer, najčešće se uopšte ne upoređuje već se izjednačava:

„Specifičnosti Holokausta se više ne uzimaju u obzir. Holokaust se tako u suštini pretvara samo u jedan od mnogih zločina".

Gerber smatra da već sada Holokaust gubi značaj u kolektivnom sećanu Nemaca i napade na status zločina bez presedana koji dolaze iz redova predstavnika postkolonijalne teorije smatra opasnijim od onih sa desnice.

Alejda Asman oštro protivreči ovom stavu. Podseća da je sećanje na Holokaust u Nemačkoj pravno i institucionalno usidreno, pa pojedinačna upoređivanja to ni na koji način ne mogu ugroziti. Ona smatra da prava opasnost dolazi od desnice.

Debata se vodi oštro, jaz dubok. Jedni traže ostavku Feliksa Klajna, a drugi optužuju Alejdu Asman za relativizaciju Holokausta.

A 75 godina od kraja Drugog svtskog rata, počinje doba kada uskoro više neće biti živih svedoka Holokausta. Kultura sećanja će morati da se neguje bez njih.

Stručnjaci okupljeni oko IHRA pod nemačkim predsedavanjem žele da se spreme za to vreme koje dolazi i bave pitanjem, koja sredstva su efikasna za sprečavanje relativizacije Holokausta, na primer na internetu, u muzejima, memorijalnim centrima. Preporuke će biti objavljene krajem godine.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android