Nema razloga da se Beogradu daje popust

„Dužnička beda? Nezaposlenost? Atmosfera katastrofe? Gledano sa Balkana, Evropska unija je još uvek mesto za kojim se čezne. Mesto, zbog čijeg blagostanja, ali i zaštite od opakosti globalizovanog sveta, vredi sprovoditi reforme. Hrvati su se referendumom odlučili za pristup EU, pa time – i za njene vrednosti i njena pravila. Crna Gora će uskoro početi sa pristupnim pregovorima. Makedoniju zadržava samo spor sa Grčkom oko imena države. Bosna i Hercegovina i Albanija imaju pred sobom još dug put, ali i one napreduju bar malim koracima. A sada je Srbija u sporu sa Kosovom malo popustila, kako bi dobila željeni status kandidata“, navodi se u komentaru Zidojče cajtunga.

U nastavku komentara, autor piše da će integracija takvih zemalja biti moguća samo „bez iluzija i lažnih obzira“ prema nekim državama s obzirom na rizike koje one kriju u sebi, jer „Rumunija i Bugarska su dobri primeri za to u šta se upušta EU kada prilikom prijema novih članova zažmuri na jedno oko“. Kada je reč o Srbiji, bez njene integracije „neće biti dugoročog mira na Balkanu. To je strateška formula na kojoj se temelji evropska politika na Balkanu. Koliko god ta formula bila tačna, nema razloga da se zbog nje Beogradu daje popust. Izveštaji na osnovu kojih Komisija EU preporučuje da se Srbiji dodeli status kandidata - ne slute na dobro. Oni, doduše, ne slikaju otvoreno stuaciju lepšom nego što jeste, ali se u njima vrlo blago gleda na stanje pravne države. Argument Brisela za takvu uviđavnost glasi otprilike ovako: atraktivnost EU je tolike da kandidati već za vreme pristupnih pregovora počinju da se ravnaju po njoj. Ali, ta politika nade da će stvari već nekako krenuti kako treba, već više puta je zabeležila neuspeh. To što Rumuniji i Bugarskoj, pet godina nakon pristupa EU, još nije dozvoljeno da se uključe u šengenski sistem granica bez kontrole, jer mnogi njihovu policiju i njihovo pravosuđe smatraju korumpiranim, jeste debakl naivne politike širenja EU.“

„Iz toga se može izvući pouka da sa svim kandidatima – pogotovo sa jednim tako važnim kao što je Srbija – od samog početka treba tvrdo pregovarati. Opcija neuspeha je uvek prisutna. Rizici koje Srbija nosi sa sobom su ogromni. Najveći među njima je teritorijalni spor sa Kosovom. Dokle god Srbija potpuno i bezuslovno ne prihvati posledice ratova koje je uglavnom sama izazvala, dotle za nju neće biti mesta u EU. Sa Kiprom je EU već jednom napravila grešku, primajući zemlju sa nerešenim teritorijalnim sporom. To je sada njen problem – koji opterećuje i odnose sa Turskom. Da Srbija ne postane nemoguć teret za Evropsku uniju – to se može postići samo na jedan način: pre nego što proces pristupa dospe u stadijum u kome će teško moći da se preokrene, od Beograda treba zahtevati da prizna Kosovo. Tek kada Kosovo bude država kao i svaka druga koja može da zatraži prijem u EU, i Srbija će smeti da uđe u ciljnu ravninu ka članstvu u EU.“

Veliki broj listova se bavi i Grčkom, pogotovo posle vesti da su neki poslanici grčkog parlamenta požurili da prebace svoje milione u neke strane banke. „Još nije poznato koji poslanici su to učinili“, piše tako Frankfurter algemajne cajtung, „ali ministar finansija Venizelos kaže da ima listu sa imenima onih koji su prošle godine prebacili sume veće od 100.000 evra. (…) S druge strane, nije ilegalno prebacivati svoj novac iz jedne države EU u drugu – zašto bi se grčki narodi zastupnici ponašali drukčije nego sam narod? Prema navodima atinskog ministarstva finansija, tokom protekle dve godine su privatna lica iz Grčke prebacila oko milijardu i po evra u Švajcarsku, koja nije zemlja Evropske unije. Zemlju je na taj način napustilo više od 16 milijardi evra, i to na legalan način. Osim toga, bogati grci kupuju stanove u Londonu i Parizu, manje bogati bar prebacuju novac na račune izvan Grčke.“

„Postavlja se i pitanje zašto poslanici drugih zemalja evro-zone treba da glasaju za „paket spasa“ u čije dejstvo nisu ubeđeni ni oni koji treba da budu spaseni (ne računajući banke). 110 milijardi iz prvog paketa pomoglo je nekim bankama, ali Grčka država posle tog paketa nije stajala ništa bolje negoli pre njega. Ni drugi paket neće doneti spas, zbog čega neki evropski političari ukazuju da će biti potreban i treći, četvrti, peti itd. Ova evropska paket-služba ima i ime: transferna unija. Onaj ko veruje da može da se zalaže za nju pred svojim biračima, treblao bi za nju i da glasa…“

Priredio Saša Bojić
Odg. urednik: Jakov Leon