Nemačko-francuski snovi
21. novembar 2018.
Evropska unija je na prekretnici, rekao je Emanuel Makron u Bundestagu. I zahtevao više „evropske suverenosti“. Angela Merkel mu je dala za pravo: „Ja to isto tako doživljavam“.
Konačno, mora nešto da se uradi. Na samitu EU sredinom decembra trebalo bi da se donesu konkretne odluke. Ali, ako se malo bolje pogleda, postaje jasno da su ideje Nemačke i Francuske – ili veoma udaljene ili pak nejasno formulisane.
Koliki bi trebalo da bude budžet evrozone?
Makron je u nekoliko svojih nastupa govorio o specijalnom budžetu za evrozonu u visini od nekoliko procenata njenog bruto društvenog proizvoda. To je ogromna suma. Cilj je da se smanje razlike između ekonomsko jakih i slabih zemalja evrozone, a time i rizik od krize.
Na papiru koji su zajednički predstavili ministri finansija dveju zemalja, nema konkretnih brojki, ali je izvesno da će budžet biti manji nego što je to Makron zamislio. Francuski ministar Bruno Le Mar naveo je sumu od 20 do 25 milijardi evra – što je oko 0,2 odsto BDP evrozone.
Nemačka nije oduševljena, jer se plaši da bi novac nemačkih poreskih obveznika mogao da se sliva u ekonomski slabije zemlje, a da se pritom kao uslov ne postavi sprovođenje reformi.
Volfgang Štajger, generalni sekretar ekonomskog saveta Hrišćansko-demokratske unije (CDU) kritikuje taj predlog: „Imajući u vidu sve zaoštreniju svađu oko budžeta Italije, ovo je pogrešan signal u pogrešno vreme.“ Važnija je sopstvena odgovornost i konkurentnost.
Francusko-nemački predlog predviđa da bi od tog fonda mogle da imaju korist samo zemlje čiji je budžet solidan. Ali teško da će kritičare umiriti taj detalj.
Tako Matijas Kula iz Centra za evropsku politiku iz Frajburga kaže: „Stabilnost evrozone najbolje može da se obezbedi tako što će zemlje evrozone svoje nacionalne budžete dovesti u red i sprovesti neophodne strukturne reforme. Za to nije potreban novac, nego odgovornost nacionalnih vlada.“
Kritika stiže i od nekih članica Evropske unije. Holandski ministar finansija Vopke Hokstra upozorava: „Ako to nije u interesu Holandije ili holandskih poreskih obveznika, mi to nećemo“. Sumnjičav je čak i italijanski ministar unutrašnjih poslova Mateo Salvini: „Ako to šteti Italiji, naravno, ne slažemo se“. Pritom bi Italija mogla da bude primalac novca.
Validnost budžeta
Makron je u zajedničkom francusko-nemačkom papiru uspeo da progura svoju ideju da budžet važi samo za zemlje evrozone. Nemačka se tome dugo protivila. Merkelova je, zauzvrat ostvarila svoj zahtev da fond bude deo ukupnog budžeta EU, a ne dodatna kasa. Budžet će se finansirati kroz doprinose zemalja evrozone i biti uveden 2021. godine – pod uslovom da se slože sve države EU.
Nemački kritičari, naročito iz konzervativnih krugova, redovno se žale da ima dovoljno raznih budžeta za investiranje. Evropski sud revizora takođe naglašava da nisu iskorišćene ni milijarde evra iz različitih razvojnih fondova EU.
Evropska vojska
Angela Merkel podržava Makronov predlog za stvaranje „prave evropske armije“. Međutim, Merkel pritom govori o „viziji“, koristeći pridev „dugoročno“ – što znači da taj projekat ona kao kancelarka sigurno neće ispratiti.
Ideja o evropskoj vojsci postoji još od pedesetih godina prošlog veka. Ali tek nakon što je Tramp posejao sumnju u pouzdanost najvećeg NATO-partnera i otkako Britanci žele da napuste EU, debata o tome dobila je novi zamah. Ali kritičari i dalje vide opasnost od skupih duplih struktura, paralelno sa NATO.
Stručnjaci takođe ističu i razlike između Francuske i Nemačke u upotrebi evropskih snaga. Francuski predsednik, kao vrhovni komandant, može jednostavno da pošalje vojnike u borbu, dok u Nemačkoj Bundestag svaki put ima poslednju reč. Kritičari kažu da se nemački parlamentarni proces mora ukinuti ili bar ublažiti – zbog potreba evropske vojske.
Digitalni porezi
Na prvi pogled iznenađujuće je to što između Francuske i Nemačke postoji spor oko digitalnog poreza kojim bi se internet-giganti kao što su Amazon i Epl primorali da plaćaju više poreza u Evropskoj uniji. Tema je popularna kod građana.
Francuska vlada optužuje Berlin da koči kod tog pitanja. U Nemačkoj su Zeleni, Levica i deo SPD-a za digitalni porez. Ali čak i ministar finansija Olaf Šolc (SPD) blokira i igra na vreme. On prvo želi da pokuša da do sredine 2020. izdejstvuje zajedničku odluku 36 država-članica Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). godine. Kritičari smatraju da je to odlaganje koje neće dovesti ni do čega. Međutim, Šolcovo oklevanje ima opipljive razloge.
Nemačka vlada i nemačka privreda zabrinuti su zbog odmazde američke vlade ukoliko američki koncerni u Evropi budu više opterećeni porezima – odmazde na primer protiv nemačkih auto-kompanija. Ima i drugih u EU koji takođe koče – poput Irske – jer američke internet-kompanije svoja sedišta u Evropi imaju baš u toj zemlji.
Tema digitalni porezi posezana je sa idejom o budžetu evrozone, zbog toga što je porez prvenstveno namenjen prikupljanju novca za takve investicije u Evropi. Što više poreza ulazi u fond, manje će države-članice morati da doprinesu iz svojih nacionalnih budžeta. Oni koji su za tu ideju, plaše se da će digitalni porez doživeti istu sudbinu kao što je podjednako popularan porez na finansijske transakcije za koji su se zalagale mnoge vlade, ali koji zbog velikog otpora polako nestaje iz vidokruga.