Neljudsko lice Evrope
„Zašto nam ovo radite?“ To se u pograničnom mestu Tovarniku pita jedan mladi Sirijac. Zajedno s majkom i dve sestre, preko Turske, Grčke, Makedonije i Srbije, došao je do Hrvatske. Sada sedi pored puta na 40 stepeni u hladu, s malo vode, hrane, bez toaleta i pre svega: bez informacija o tome kako dalje. Hrvatske vlasti hiljade izbeglica danima su pod neljudskim uslovima držale u neizvesnosti. Pomoć pruža samo par destina dobrovoljaca, među njima i jedna spontano organizovana Fejsbuk-grupa iz Minhena, kao i nekoliko žitelja Tovarnika.
Da li se dalje ide vozom, autobusom ili pešice, na svoju ruku? Niko ne zna. Odjednom, stiže vest da autobusi voze prema Mađarskoj. Ili Sloveniji? Ljudi su iscrpljeni, prljavi. Deca plaču, žene jadikuju, uslovi su neverovatni. Nemoćni policajci koji čine sve kako ne bi morali da upotrebe nasilje. Nemaju jasne instrukcije kako da se ponašaju. Policija i izbeglice dele vodu iz jednog creva za polivanje koji služi kao izvor. Hrvatska država je kapitulirala. Azila nema. Umesto toga, izbeglice se iskrcavaju na mađarskoj ili slovenačkoj granici što nije nikakvo političko rešenje i vodi ka novim napetostima sa susedima. Izbeglice te napetosti ne interesuju, oni samo žele napolje iz klopke.
Ljudi kao politički pijuni
Kada je mladi Sirijac čuo da bi sada trebalo da bude upućen ka Mađarskoj, da je zajedno sa porodicom postao predmet prepucavanja između balkanskih država, suze su mu navrle na oči. „Zašto to rade s nama“, neprestano se pita. Ne mogu da mu odgovorim na to pitanje, isto kao ni službenica UNHCR-a ili bolničarka Crvenog krsta. Izbeglice satima stoje, guraju se u paničnom strahu da neće dobiti mesto u nekom od autobusa ili u jedinom vozu koji napušta stanicu u Tovarniku. On još ima novca, može da kupi kartu za dalje, očajnički objašnjava mladi Sirijac. Kaže da ne traži ništa od Srba, Hrvata, Slovenaca ili Mađara, već da samo želi dalje, ka Nemačkoj ili Holandiji.
Da li je to uopšte Evropa?
Nedoslednost evropskih političara, pomeranje izbegličkih ruta, ignorisanje svih evropskih pravila, sve to ne mogu da objasnim mladom čoveku. Nisam siguran može li iko. Nemoćan sam. Uslovi ovde u Tovarniku nemaju više veze s ljudskošću. Evropi je pod hitno potrebno neko rešenje jer iz Srbije dolaze nove mase. Hiljade su na putu preko balkanske rute. „Zašto to činite s nama? Mi nismo životinje“, kaže jedan mladić i gura svoju majku u red u kome čekaju iscrpljeni ljudi. Tovarnik je samo jedan od u međuvremenu mnogih, divljih logora koji su nikli širom Evrope: Kos, Kale, Brisel, Berlin... To je sramota. Da li je još uvek – moja zemlja Evropa?