Ne pucaj na šalterušu

Prvi desno je zatvoren. Sudeći po sloju prašine pred njim, i navučenim zavesama, tu se odavno nije naslonio ljudski lakat.

Drugi šalter je otvoren. To se vidi po svemu - po redu koji na Balkanu nikada nema oblik kolone već formu grozda sa grožđicama koje sve do jedne sinhrono misle da do šaltera vodi njihova prava linija, dok su svi ostali tek uljezi koji ne poštuju njihovo prirodno pravo na prioritetni pristup.

To se ne odnosi samo na korpulentne tipove u trenerkama koji isijavaju testoteronsku nervozu ili na ćutljive đedove koji dostojanstvenim pobadanjem štapa u tesan prostor između dva sapatnika nagoveštavaju da u njima još uvek ofanzivno bije srce junačko već i na sitne domaćice oštrih laktova ili prenašminkane studentkinje oštrog jezika.

Da, drugi šalter.

Za trećim šalterom, iza stakla umorna žena sa frizurom iz devedesetih uporno nekom objašnjava da joj je računar riknuo.

Četvrti i peti šalter su zagrađeni naslonom klupe - građanstvo mora negde sesti kada je ovolika gužva. Iz toga zaključuješ da su lažni šalteri bili plod pogrešne arhitektove pretpostavke, da će buduća administracija imati makar po jednog čoveka za nekoliko stotina građana.

Napokon, pristup šestom šalteru je blokiran kancelarijskim stolom, što bi bilo logično - građani negde moraju popunjavati pozamašne formulare - da se toj logici ne protivi ironično odsustvo stolica.

Već na sledećem spratu, na koji možeš samo po pozivu, duge hodninke dijagonalno pretrčavaju senke sa registratorima pod miškama. Taman pomisliš da se nalaziš usred  apsurdističke činovničke fantazmagorije kada naletiš na ingeniozno smišljen obrt.

Pisaći sto, glomazan, skoro imperijalan, oboren je, bolje rečeno, uspravljen je na bok. Tako je njegova stranica postala pult na kojem i bez stolice može pisati svako ko je viši od metar i šezdeset. To je doduše proizvelo nehotičnu diskriminaciju osoba nižih od metar i šezdeset, ali zato su odavno izumili visoke potpetice.

Po ovome se vidi da drugi sprat iste poreske uprave ima više mašte od prvog, na kojem pisaći sto samo tiho reži na ljude koji bi da priđu šalteru. Ovaj stoni kapitalac je dadaističkom intervencijom postao šank za kojim s nogu možeš da popiješ svoju čašu žuči, što bi rekao Njegoš.

Mada neobavljena posla silaziš ka izlazu, zadivljen si ljudskom inventivnošću. A tamo, na izlazu, na plohi rotirajućih vrata koja prete da postanu stakleni kavez, ugledaš nalepnicu: crveni krug, a u njemu dijagonalno precrtan pištolj.

Nasmešiš se.

Zamišljaš tipa u trenerci kako na pult ispred šaltera vadi kolt, do njega molba za povraćaj poreza.

Iza njega se đed poštapa zoljom. Domaćica o skute briše testerast nož. A studentkinja sadomazo zategnuta u crnu eko kožu pucne tu i tamo ovećim korbačem.

Da li se tvoja osvetnička fantazija tu i tamo već ostvarila u tuđim delima, pa su na vrata potom postavili znak za zabranu unošenja oružja? Ili je to znak iz devedesetih, kada naoružani narod nije voleo da plaća porez? Malo verovatno. Da se neki militant već oružano namerio na neku šalterušu, na ulazu bi posle toga bio antidiverzioni tunel sa dva-tri bivša legionara u uniformama poreske uprave. U ime sedativa za narodni bes proradio bi još makar jedan šalter. Pre toga bi ispred njega predsednik jedne balkanske zemlje svečano presekao vrpcu, govoreći direktno u jednu kameru za sve nacionalne televizije o epohalnom uspehu svog reformskog kursa. A na spratu, za sto, oboren, odnosno uspravljen na bok neko bi postavio barsku stolicu. Na gornjoj površini stola treptao bi računar. Na ekranu bi se vrtela omiljena uzrečica premijerke jedne balkanske zemlje: Elektronska uprava.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android