„Ne mogu da budem protiv nasilja“

Patrik Galaher (26) voli red, na miru razvrstava neke dokumenate. Kratko ošišana kosa sa strane, hipsterske naočare. Sedi za stolom u sobi iza male prodavnice u Londonderiju, u Severnoj Irskoj, nedaleko od irske granice – i smeši se.

Na zidu iza stola ponosno prikazuje izuzetno velike slike svojih uzora: ideolozi i borci za Irsku republiku. Galaher je portparol radikalne grupe pod nazivom „Saorad“, što na irskom znači: Sloboda.

Nije iznenađuje da se na uglu Galagerove kancelarije nalazi žuto-zelena zastava, sa plugom, mačem i konstelacijom od sedam zvezda. To je simbol Irske republikanske armije (IRA), ilegalne paravojne organizacije koja se borila protiv britanske vojske u sukobu u Severnoj Irskoj.

Mir je 10. aprila 1998. doneo takozvani Sporazum na Veliki Petak, a do tada je tokom skoro 30 godina sukoba život izgubilo 3.500 ljudi.

Britanska policija - provokacija

Britanski policajci i vojnici su za tu grupu provokacija, mrze ih. Ali, uskoro bi ih moglo biti više u Londonderiju jer bi nakon izlaska Velike Britanije iz EU obezbeđivali spoljne granice Velike Britanije. Za Galahera je to objava rata svim radikalnim republikancima. „Ako ponovo bude granice, mogu samo da pretpostavim da će biti napada.“

Pre 37 godina, na „Krvavu nedelju“, tokom mirnog protesta za nezavisnost, britanski vojnici su u Londonderiju pucali na 28 civila – od kojih su neki poginuli. U vreme tog rata Londonderi je bio centar nasilja. To bi mogao ponovo da postane jer je u slučaju Bregzita policija Severne Irske već zatražila nekoliko stotina britanskih policajaca da čuvaju granicu.

Čak i 20 godina od mirovnog sporazuma u ovom gradu ima mnogo izraza solidarnosti sa Irskom republikanskom armijom. U proleće i leto prošle godine u Londonderiju su se dogodili neredi između britanskih jedinica i radikala okupljenih oko Saorada: leteli su Molotovljevi kokteli, paljeni su automobili, bilo je i hapšenja.

Mervin Džonson je nasilje osetio na svojoj koži, pre više od 40 godina. Živi na jednom od preko 200 graničnih prelaza. Većina ih vodi kroz pašnjake, šume ili kroz mala sela – poput Petiga. Jedna strana je u Irskoj, a druga u Severnoj Irskoj.

Džonsonova garaža je na irskoj strani, odmah pored malog mosta, koji je još u ono vreme povezivao dve polovine sela – i time bio u dometu Molotovljevih koktela IRA. „Sve prodavnice ovde su bombardovane, uključujući i moju radionicu. Na sreću, uspevali smo da ugasimo vatru na vreme. A kada je došao mir, bilo je fantastično.“

Apsurdne linije

Nova granica bi bila katastrofa za selo. Ljudi su rađani na jednoj strani i sahranjivani na drugoj strani, u Irskoj odlaze u poštu, u Severnoj Irskoj popravljaju auto, kod Mervina Džonsona.

Koliko je bizarna situacija za naselja na granici vidi se nešto dalje na benzinskoj stanici Terija Hjuza. Benzin i dizel su u mu u Irskoj, a biogorivo u Severnoj Irskoj i time na Britanskoj teritoriji – tako plaća niži porez.

„Prelazim granicu 30 do 40 puta dnevno, svaki put kad idem po pivo ili ugalj ili kad idem na posao“, kaže on. Ako ovo posle Bregzita bude „tvrda granica“ što bi značilo i postavljanje ograde, on bi definitivno morao da se odrekne dela svoje pumpe.

Hjuz je veoma zabrinut zbog situacije, i to ne samo iz ekonomskih razloga: „Kao dete sam odrastao sa mitraljezima u svakodnevnom životu i ne želim da se to desi i mojoj deci. Za 20 godina mira, nikada nisam video svoju zemlju tako polarizovanu kao sada. Samo još čekamo na varnicu i eksploziju.“

Iako se nada da će politika u Londonu to sprečiti: eksplozija bi mogla da se desi brzo nakon dolaska britanskih graničnih kontrolnih jedinica. Barem to tako misli Patrik Galaher. On ne želi da poziva na nasilje, ali „ako se ljudi odupru prisustvu Britanaca, ne mogu da budem protiv toga, ne mogu im uskratiti pravo na nasilje“.

„Posebno je IRA aktivna u ilegali. Još uvek postoji u našim zajednicama i kako čujem, oni su spremni na mnogo toga“, dodaje mladić.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android