NATO između povlačenja i naoružanja

Povlačenje snaga bezbednosti NATO, trupa ISAF iz Avganistana teče precizno poput sata. Desetine hiljada vojnika već je napustilo zemlju, a do kraja godine to bi trebalo da urade i sve borbene jedinice. I šta sad? NATO ne želi da ostavi same jedinice avganistanskih snaga bezbednosti koje je sam obučavao i zato je obećano da će u Avganistan biti poslato između 10.000 i 15.000 vojnika čija će misija biti obuka i savetovanje. Međutim, nadležni avganistanski političari, upleteni u interne političke borbe, još uvek nisu uspeli da potpišu sporazum o statusu tih snaga. A bez tog sporazuma nema ni nove misije. Avganistan bi tako bio prepušten sam sebi, što ne može biti želja ni NATO, a ni samih Avganistanaca. Posledica bi, naime, bio haos, onakav kakav se može videti u Iraku.

Nakon trinaest godina američkog i međunarodnog angažmana u Avganistanu, koji je nažalost koštao mnogo ljudskih života i naravno mnogo milijardi dolara i evra, NATO bi morao da iskreno svede bilans. Na samitu u Velsu do toga nije došlo. U Velsu su, na zvaničnom nivou, samo pokušavali da ulepšaju situaciju. Nije tačno da se situacija u toj zemlji po pitanju bezbednosti poboljšava, što NATO već godinama tvrdi. Naprotiv. Talibani postaju sve jači i korak po korak šire područje svoje vladavine. Međunarodne snage su doduše uspele da zaustave akutnu terorističku opasnost – Al Kaidu preko ubistva Osame bin Ladena, ali nisu uspele da zaustave radikalne islamističke talibane. Nije došlo ni do stvaranja demokratske države sposobne za život po zapadnom uzoru – a to je naime bila namera misije ISAF. Ako ćemo po tome da merimo, onda se može reći da je ISAF zakazao.

Ratom zamoren Zapad želi da napusti Avganistan. Sada je samo još reč o sprečavanju da misija u potpunosti propadne, kao i onemogućavanju da talibani ponovo uspostave vlast. U Avganistanu su zakazali jedni za drugima – snage Sovjetskog saveza, kao i zapadnjačka koalicija. Možda se u tu zemlju spolja i ne može uvesti mir, možda situacija u toj zemlji može samo da se „primiri“. NATO je to, kako stoji u internim analizama, priznao još pre nekoliko godina, ali nikada to nije izneo u javnost. Ukoliko zbog unutrašnjepolitičkih nesuglasica misija 2015. ne bude mogla da zaživi, to bi moglo da znači konačnu propast strategije NATO u Avganistanu.

Primer upozorenja bi pri tom mogao da bude Irak, odakle je NATO-misija obrazovanja i savetovanja 2011. morala da se povuče zbog pritiska koje je na nju izvršila iračka vlada. Tri godine kasnije može se videti da centralna vlast u Bagdadu nije dorasla svojim zadacima, da ne može da obezbedi bezbednost i da su je gotovo samlele snage jedne islamističke terorističke grupe („Islamska država“ prim.ur). Moglo bi da se dogodi da NATO sada mora da se vrati u Irak kako bi, bar napadima iz vazduha, suzbio „Islamsku državu“ – i to ne zato da pomogne Iraku, već da bi zaustavio akutnu opasnost od genocida, kao i sve veću opasnost od terorističkih napada u zemljama-članicama Alijanse.

Povlačenje iz Avganistana za severnoatlanski vojni savez predstavlja duboki rez. Dok se ranije radilo o angažmanu u inostranstvu, sada se radi o zaštiti samih zemalja -članica. Kao odgovor na pretnje Rusije u krizi u Ukrajini, trebalo bi da bude povećano vojno prisustvo u istočnim zemljama NATO. Odjednom se ponovo radi o odbrani zemalja tog saveza, baš kao pre 25 godina, u vreme Hladnog rata, Sovjetskog saveza i Varšavskog pakta. Trenutno je Rusija u prednosti. NATO će morati da poboljša svoje oružane sposobnosti. Stalno smanjenje vojski, među njima i nemačkog Bundesvera, nije bila dobra ideja. Budžet za obranu moraće da se poveća. Jedinice NATO u Evropi više nikoga ne mogu da uplaše i moraće da dobiju pojačanja i novi raspored.

NATO oseća da je okružen kriznim žarištima – od Kabula, preko Kirkuka i Kaira, sve do Kijeva, pri čemu je najveća kriza upravo ona u Evropi. Strategiju na koji način se nositi s novom situacijom, NATO za sada nema. Rasprava oko toga, u Njuportu je tek započela.