Nasilje u školama - „ćuti i trpi“

Oko 24 odsto mladića u Bosni i Hercegovini učestvovalo je u tuči s noževima, pokazuju rezultati istraživanja nevladine organizacije „Perpetum mobile“. Psiholog Srđan Dušanić, koji je radio na istraživanjima, kaže da je u poslednjih deset godina porastao i broj devojaka koje su nasilne i da ga tuzlanski incident nije mnogo iznenadio.

„Nasilje među vršnjacima nije nikakva novost. Ono što mene uvek šokira jeste brutalnost tinejdžera koju vidimo na tim snimcima svaki put kada oni izađu u javnost“, kaže Dušanić. Nije iznenađen ni Vanja Jošić, banjalučki srednjoškolac, koji je scene nasilja u školama više puta gledao uživo. „Ružno je reći, ali bio sam svedok i gledao kako učenici tuku i maltretiraju druge đake“.

Nastavnici nekompetentni za vaspitanje?

Zdravstveni sistem u Bosni i Hercegovini bavi se samo gašenjem požara i bolestima fizičke prirode. Mentalno zdravlje stanovništva potpuno je zapostavljeno, smatra profesorka na odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Banjaluci Ivana Zečević. „Pored toga, nastavnici i profesori koji bi trebalo da prepoznaju neadekvatno ponašanje, nisu kompetentni, nemaju veštine. Bave se samo obrazovanjem, ali ne i vaspitanjem. Niko ih tome nije naučio. Nije dovoljno imati dobre namere i intuiciju kada radite s mladima tog uzrasta. Možemo biti zahvalni što se naši učenici češće ne pojavljuju u medijima s ovakvim ispadima“, kaže Zečević.

U banjalučkoj Elektrotehničkoj školi veruju da nastavno osoblje jeste obučeno i da može adekvatno da odgovori svim izazovima. Školski psiholog Irena Spasojević kao primer ličnog usavršavanja nastavnika navodi samo projekte nevladinih organizacija: „Sarađujemo s nevladinim organizacijama, nastavnici pohađaju brojne radionice, seminare, kako bi bili bolje edukovani o tim pojavama“.

Projekti nevladinih organizacija su, čini se, jedini pokušaj prevencije nasilja u školama. Jedna od njih, „Perpetum mobile“ iz Banjaluke, šest godina radi s učenicima i nastavnim osobljem na sprečavanju nasilja. Reč je o modelima vršnjačke edukacije koji u svetu pokazuju odlične rezultate, kaže koordinator projekta Saša Ostojić. „Cilj je da naš program uđe u formalno obrazovanje, da se profesori i psiholozi obuče interaktivnim tehnikama u kojima su sami učenici nosioci promena“.

Nesib Hasanović, direktor Mešovite srednje škole Tuzla, rekao je za Dojče vele da je pomenuti snimak nasilja bacio veliku ljagu na tu školu i da su mediji oko svega digli preveliku prašinu. „Nasilje se nije desilo unutar škole, ali mene stalno zovu novinari. Ovo je pravi linč“.

Vapaj mladih o kojima niko ne brine

Ivana Zečević smatra da prosvetni radnici ne mogu da budu oslobođeni odgovornosti samo zato što se konkretno nasilje dogodi van školskog dvorišta. Zakazali su, ističe, svi u lancu. „Postavljam pitanje koliko učenici imaju poverenja u nastavnike. Ovo je vapaj srednjoškolaca. Čak i tih devojaka koje su u ulozi nasilnika. Možda maltretiraju nekog jer su i same maltretirane na nekoj drugoj strani“.

Najbolji lek protiv nasilja jeste prevencija i kontinuiran rad stručnjaka s mladima. Međutim, za programe prevenciju nikada nema novca. „U svim našim istraživanjima došli smo do podataka da oni koji vrše nasilje imaju nisko samopoštovanje, frustrirani su i uglavnom su proživeli neprijatne stvari. Kada bi se s tim tinejdžerima više radilo, oni ne bi postajali nasilnici“, smatra Srđan Dušanić.

Iznenađuje to koliko žrtve kao i posmatrači nasilja ćute i nikom ne prijavljuju zlostavljanje. Irena Spasojević smatra da građani Bosne i Hercegovine čvrsto veruju u onu staru „ćuti i trpi“. „Kulturološki smo usmereni na mazohizam – ako ćutimo i trpimo mislimo da smo kvalitetniji ljudi“.

Učenik Vanja Jošić kaže da su samo retki učenici na strani žrtve, spremni da pomognu i da se pobune. „Nažalost, većina ne osuđuje nasilje, ne žele da se mešaju i kažu da to nije njihova stvar“.

Nasilje – sastavni deo života u BiH

Ivana Zečević tvrdi da veliku odgovornost snosi država, odnosno sistem koji ne postoji i ne štiti svoje građane. Adolescentima je to jasna poruka da mogu da se ponašaju nasilno i provuku bez kazne, smatra ona. Neizostavan faktor su i roditelji, ambijent u kojem se odrasta i u kojem su nasilje i traume sastavni deo života, prošlosti i sadašnjosti.

„Najčešći vid roditeljske kazne jeste nasilno ponašanje prema detetu, batine, uvrede, ignorisanje, psihološko nasilje. Dete u BiH neminovno odrasta u miljeu nasilja. Da ne pričam o tome kako s kolena na koleno prenosimo traume mnogo većih nasilnih oblika ponašanja kao što su ratovi“.

Prema njenim rečima, problem bi trebalo rešavati s vrha. Ona veruje da briga za mentalno zdravlje pojedinca sama po sebi ne obećava dobre rezultate, bez stabilnog državnog sistema koji diktira sistem vrednosti.

Autorka: Aleksandra Slavnić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković