Narod neće ovakve talibane

Džaved Rahimi je bio srednjoškolac kada su talibani pod kontrolom imali 90 odsto teritorije Avganistana. Bio žrtva je fizičkog nasilja tamošnjih islamista. „Prebili su me tri-četiri puta samo zbog toga što mi je kosa bila nešto duža ili zato što sam previše skratio bradu“, priča 32-godišnji mladić, koji živi u zapadnoj avganistanskoj provinciji Gor. Međutim, Rahimi veruje da bi talibanima trebalo dati još jednu šansu, ukoliko se zaista odreknu nasilja, prihvate ustav, prava žena i okrenu umerenijoj islamističkoj politici.

Kejt Klark, članica Mreže avganistanskih analitičara sa sedištem u Kabulu, smatra da su talibani radikalniji kao borci, u opoziciji, nego dok su bili na vlasti. „Bili su organizovana, dobro disciplinovana sila, mada su odgovorni i za neke ratne zločine. Sada kada su u opoziciji, na meti su im i civili. Oni veruju da imaju pravo na te likvidacije“, ističe Klark u razgovoru za DW.

Opada podrška talibanima

Olako pribegavanje nasilju učinilo je talibane prilično neomiljenim u narodu, kaže Humaira Hakmal, aktivistkinja za prava žena i univerzitetska profesorka. Nakon što je 1992. godine pala prosovjetska komunistička vlada, Avganistan se zatekao u građanskom ratu. Mudžahedini su u svojim pohodima ubijali muškarce druge etničke pripadnosti, a žene silovali. I oni koji nisu razmišljali o bekstvu bili su primorani da napuste svoje ognjište jer bi im vojnici palili kuće.

Na scenu stupaju talibani, koji su se profilisali kao političko-verski pokret. Na čelu tadašnjih talibana bio je jednooki Mulah Muhamad Omar koji se za razliku od mudžahedina zalagao za mir u zemlji. Vremenom su talibani preuzeli odgovornost za veći deo Avganistana, kojim su upravljali desetak godina, sve dok SAD nisu krenule u potragu za Osamom bin Ladenom, vođom terorista Al Kaide, terorističke mreže odgovorne za napad na Svetski trgovinski centar 11. septembra 2001. godine.

Prema mišljenju aktivistkinje Hakmal, građani su izgubili veru u talibane, posebno otkad su ovi preuzeli ulogu pobunjeničkih snaga. U prilog toj tezi govori i velika izlaznost ljudi na predsedničke izbore, uprkos brojnim pretnjama. I oni koji su imali razumevanja za talibansku ideologiju na kraju su digli ruke od nje. I ne samo to. „Mnogi su time iskazali mržnju prema talibanima“, dodaje profesorka političkih nauka na Univerzitetu u Kabulu.

Demokratizacija društva se ne može zaustaviti?

Talibani su osudili održavanje izbora i započeli da šire strah u zemlji. Ali učinak tog zastrašivanja bio je kratkog dometa. Osam predsedničkih kandidata u prvom krugu potvrdilo je okretanje avganistanskog društva demokratskom procesu. Pretnje talibana nisu zaplašile ni Kutbudina Hilala, nezavisnog kandidata, koji je nekada i sam bio pripadnik oružane grupe Hezb-i-islami. Hakmal ističe da je održavanje fer izbora podrazumevalo da se svim političkim subjektima omogući učešće na izborima, pa tako i talibanima. Na kraju krajeva, građani su ti koji odlučuju i o sudbini talibanskog pokreta.

Ipak, stiče se utisak da ima dosta onih koji smatraju da su izbori raspisani prerano. Vakil Ahmad Mutavaki, nekadašnji ministar inostranih poslova, tvrdi su Avganistanu najpre potrebni mirovni razgovori koji bi omogućili dopunu ustava i potpuno povlačenje stranih trupa. Tek tada bi trebalo održati izbore. Sada je za to kasno – prvi krug izbora održan je 5. aprila, glasovi se još broje, ali je sva prilika da će biti i drugog kruga 28. maja.

Bojazan da u još uvek ima onih koji podržavaju talibanske snage nije opravdana, dodaje Klark. U početku, prvih nekoliko godina nakon 2000, delovalo je da će pobunjenici pobrati simpatije većine stanovništva zbog „veoma lošeg učinka tadašnje vlade i ponašanja vojnih snaga zapadnih zemalja“. Ali to se promenilo, sve je manje onih koji imaju razumevanja za politiku talibana. „Verujem da se Avganistan menja iz godine u godinu i da su okolnosti takve da je, kako vreme prolazi, sve manje izgleda za povratak talibana na vlast.“

Autori: Masud Saifulah / Jakov Leon
Odg. urednik: Nemanja Rujević