Za mađarskog premijera Viktora Orbana kažu da ima briljantan osećaj za teme, u kombinaciji s izuzetnim instinktom za moć. U godinama iza nas zaista se može pronaći mnogo dokaza za te tvrdnje. Najpoznatiji je to kako je Orban instrumentalizovao izbegličku krizu. Način na koji se odnosio prema tome, u Mađarskoj mu je doneo rekordnu podršku birača, a na evropskom nivou promovisao ga je u uticajni faktor koji se ne sme potceniti.
Ali s obzirom na reakcije mađarske vlade na aktuelni talas protesta u toj zemlji, mora se posumnjati u Orbanov instinkt. Hiljade ljudi svakodnevno demonstrira protiv „robovlasničkog zakona“ koji ide na štetu zaposlenih. Njime se osetno povećava broj mogućih prekovremenih sati. Ali oni protestuju i protiv drugih antidemokratskih zakona u Mađarskoj. Pa ipak, premijer se o demonstracijama nije lično oglasio.
„Provokatori“ i „agenti Sorosa“
Ali zato njegovi najbliži saradnici i prijatelji, pa i njemu odani mediji, veoma raspojasano govore o onima koji ovih dana izlaze na ulice ili na bilo koji način podržavaju proteste. Sve su to „provokatori“, „agenti Sorosa“, „strani počinioci krivičnih dela“, „prijatelji migranata“, „agresivna manjina“ ili „oni koji mrze hrišćanstvo i Božić“. Sve su to atributi koji im se pripisuju verovatno uz Orbanovo odobrenje, jer u Mađarskoj se ništa iole značajnije ne događa bez njegovog odobrenja. Osobe iz njegovog bliskog okruženja nikada se javno ne izjašnjavaju sve dok nisu sigurne da su na liniji premijera.
Način na koji Orbanov režim etiketira kritičare do sada je samo raspirivao proteste. Način na koji mađarska vlada tako sama sebe nadmašuje može se oceniti kao zapanjujuć. Ali razlog za to u stvari se nalazi u logici Orbanovog sistema. I na osnovu toga sledi ono što uznemirava.
U Orbanovoj retorici – a to pažljivi posmatrači mogu da uoče – sve manje se radi o demokratskom takmičenju koje vodi računa o opštem dobru i odgovornom, održivom vladanju. Umesto toga, u prvi plan sve više dolazi navodna borba života i smrti, pitanja rata i mira, dobra i zla, svetla i tame. Pritom je i forma polako postala – sadržaj. Mađarski premijer je malo po malo ukinuo kontrolne mehanizme moći ili ih je barem osetno ograničio u funkcionisanju. Filozof Gašpar Mikloš Tamaš je, kao jedan od prvih, još pre dosta vremena predvideo da se Orban neće dobrovoljno odreći svoje moći. U međuvremenu su i mnogi Mađari uvereni da Orbana neće moći da smene tek tako, na izborima, već da se njegov režim može okončati samo uz pomoć sile.
Sve više radikalnih glasova
Naznake toga mogu se uočiti i ovih dana. U Mađarskom parlamentu su prošle nedelje viđene haotične scene – scene koje se u 2018. do sada nisu dogodile ni u jednom drugom parlamentu Evropske unije. Salve zvižduka, poslanici zauzimaju sto za kojim sedi predsednik parlamenta, redari u plenarnoj dvorani, opozicija je iz protesta napušta. Čak se i među demonstrantima sve češće mogu čuti radikalni glasovi.
Više praktično nema nade da će Orban odustati od svog ekstremno konfrontativnog stila vladanja. A to je tužna stvar za Mađare i za sve ljude: pred zemljom koja je pre tri decenije bila predvodnica demokratskog razvoja na istoku Evrope, danas je tmurna budućnost.