Nafta iz Kalifata završava u Turskoj?

„Glavna mušterija za ukradenu naftu Islamske države iz Sirije i Iraka je Turska“, rekao je u sredu u Moskvi zamenik ruskog ministra odbrane Anatolij Antonov. „Prema dostupnim informacijama, političko vođstvo u zemlji, predsednik Erdogan i njegova porodica, takođe su upleteni.“ Detalje ovih optužbi Antonov nije iznosio. Slično je dan ranije na pariskoj konferenciji o klimi rekao predsednik Vladimir Putin. On je tvrdio da Moskva ima informacije o tome da nafta sa područja koja kontroliše IS stiže u Tursku.

Prozvani Redžep Tajip Erdogan reagovao je odlučno: „Ukoliko se takva jedna stvar dokaže, onda otmenost naše nacije zahteva da se povučem sa funkcije“, citirala ga je državna novinska agencija Anadolija. U četvrtak je iz Ankare čak stigla tvrdnja da Rusija trguje s islamistima. Podrška Erdoganu stiže od vojske SAD. „To je groteskno“, kazao je o ruskim optužbama portparol američke vojske u Iraku Stiven Voren. „Striktno odbacujemo svaku pomisao na to da Turska na bilo koji način sarađuje sa IS.“

Povoljne cene otvaraju tržište

Već odavno kruže informacije o isporukama nafte u Tursku sa područja pod kontrolom IS u Iraku i Siriji. Još u junu 2014. godine pravnik Ali Ediboglu, poslanik opozicione Republikanske narodne stranke (CHP), govorio je o prodaji nafte u vrednosti od oko 800 miliona američkih dolara sa područja IS u Tursku. Za te potrebe su, tvrdio je opozicionar, čak izgrađeni i novi cevovodi. U avgustu iste godine i turski list TARAF izveštavao je o švercu nafte iz Sirije u Tursku. „Dnevno prošvercovane količine dizela u međuvremenu iznose 1.500 tona“, pisao je list: „To je oko 3,5 odsto dnevnih potreba Turske.“

Početkom ove godine naučnici britanskog univerziteta Grinič Džordž Kiurktsoglu i Alek Kotrubis objavili su istraživanje o navodnom švercu nafte. U njemu stoji da je IS u februaru dostigao proizvodnju od 45.000 barela po danu. Time džihadistička organizacija dnevno zaradi između jedne i tri milijardi dolara, procenjuje autorski dvojac. Nafta sa područja pod kontrolom IS je znatno jeftinija od one sa regularnog tržišta. Ukoliko se cena nafte na legalnom tržištu kreće između 80 i 100 američkih dolara po barelu, IS svoju naftu nudi za 25 do 60 dolara. Tako se niskim cenama uključuje na tržište.

Dvojica istraživača posebno su pratila situaciju u turskoj luci Džejhan na jugu zemlje. Tamo su primetili upadljive paralele između vojnih aktivnosti IS i novih količina tereta: „Kada se IS bori u područjima sa naftnim izvorima, izgleda kao da se povećava obim izvoza iz Džejhana.“ Oba istraživača to dokazuju na primeru tri vremenska perioda, u julu 2014. godine, oktobru i novembru iste godine, i januaru i februaru 2015. godine. Ipak autori upozoravaju da korelacija između borbi IS i obima isporuke nafte ne može biti definitivni dokaz za krijumčarenje, ali jeste jaka indicija. Time međutim još ništa nije rečeno o eventualnoj upletenosti turskih službi u krijumčarske aktivnosti.

Rizik borbe

U svakom slučaju podaci Kiurktsoglua i Kotrubisa objašnjavaju zašto je međunarodna alijansa protiv IS toliko dugo oklevala u suzbijanju krijumčarenja. SAD su doduše, posebno nakon napada u Parizu, uništile trećinu od oko 900 teretnih kamiona IS. Do tada su oni robu relativno nesmetano prevozili do svojih mušterija.

Razlog za uzdržanost: previše je onih koji imaju koristi od krijumčarenja. IS angažuje ljude koji žive na njihovoj teritoriji. Jedan kamion-cisterna koji transportuje 30.000 litara sirove nafte i uspešno dođe na cilj donosi zaradu od oko 4.000 dolara. Rezultat takve taktike Islamske države je velika podrška kalifatu, pišu naučnici sa univerziteta Grinič. Upravo je to koaliciju protiv IS dugo vremena odvraćalo od suzbijanja krijumčarskih ruta. Oni se boje da bi napadi odveli krijumčare u vojsku Islamske države, jer ona predstavlja osnov za njihov biznis. Onaj ko taj biznis ometa, postaje neprijatelj krijumčara.

„Turska je dugo zatvarala oči“

Rusija do sada nije dostavila dokaze o upletenosti Erdoganove porodice u šverc nafte. Ali sasvim je moguće da turske službe nisu konsekventno suzbijale krijumčarenje, kaže Jan Tehau, direktor Instituta Carnegie Europe. U intervjuu za radio Dojčlandfunk, on je ovim rečima opisao odgovornost turskih službi: „Deo istine je da Turska veoma, veoma dugo zatvara oči kada se radi u krijumčarskim rutama IS, kada se radi o zatvaranju granice za krijumčare koji tu granicu u suštini koriste kao najvažniju vezu sa zapadnim, otvorenim svetom i sa tržištima. U tom smislu odgovornost Turske je pozamašna.“

Nakon terorističkih napada u Parizu, transportna flota u službi IS našla se pojačano na udaru međunarodne alijanse. Politički rizici su poznati: uništavanje kamiona cisterni moglo bi da donese nove pristalice islamistima. S druge strane, napadi bi trebalo da doprinesu presušivanju finansija terorističke organizacije. Računica antiterorističke koalicije je očigledna: onoliko koliko bude oslabljena finansijska moć Islamske države, toliko će ona postajati manje interesantna za svoje simpatizere i regrute.