Na potezu su nemačke pokrajine
Virus je teško pogodio Nemačku, zemlju koja je nešto više od dva meseca u lokdaunu. Više od 63.000 žrtava u poslednjih godinu dana, to je brojka koja zastrašuje, koja šokira, nakon koje se javlja potreba da se zastane. Ali Nemačka ne pati samo zbog virusa, već i od posledica sukoba oko pravog načina borbe s pandemijom. Tu se sukobljavaju zahtevi nauke, ideologija i zaslepljivanje, ekonomski, socijalni i kulturni aspekti. Prava zbrka.
Zadatak politike je da pomiri te različite zahteve i interese, da se pobrine zato da se strategija borbe protiv virusa ne raspadne. Politika – to je kancelarka sa svojim kabinetom, to je parlament. Politika su u federalnom nemačkom sistemu i savezne pokrajine, njih 16. A poslednjih nedelja često se stiče utisak da one više deluju jedna protiv druge, a ne jedna s drugom. Čitava ta federalna konstrukcija deluje kao zajednica saveznih pokrajina bez zajedničkog imenitelja.
-pročitajte još: Nemačka produžava mere do 7. marta
Svako svojim putem…
I čim se obznani termin za novi sastanak kancelarke sa pokrajinskim premijerima – a do sada je održan ukupno 21 – odmah se pokaže da ovaj ima ove, a onaj one želje. Svako nešto želi. Ili odmah najavljuje neki poseban put svoje pokrajine u borbi s pandemijom.
Samo da naglasimo: to se događa PRE konsultacija sa kancelarkom. Neki od tih pokrajinskih premijera nastupaju kao nekakvi provincijski kraljevi. Ali, samo onda kada stvari kod njih dobro idu. A kad stvari ne idu baš dobro, onda sve mora da spasava savezna vlada. Da bi se proverila ta tvrdnja, ponekad je dovoljno pogledati rok trajanja hrabrih tvitova pokrajinskih lidera.
Proteklih nedelja regionalni listovi u više navrata su ponosno, a pomalo i u revijalnom tonu, pisali da je kancelarka telefonom razgovarala s nekim predsednicima okruga kako bi stekla kompletnu sliku o stanju na terenu. Možda ona tim ljudima više veruje nego premijerima pokrajina? Jedna od najvažnijih tema razgovora bila je situacija u staračkim domovima.
Fijasko u školama
Veliki, možda i najveći problem je stanje u školama. Politika je tu zakazala. Deca, roditelji, nastavnici – restrikcije retko gde pogađaju toliko mnogo ljudi kao u školama. Radi se o porodicama za koje političari vole da kažu da su im jako važne, radi se o budućnosti društva.
Deca iz socijalno slabijih društvenih slojeva trebalo je da dobiju računare, ali još nisu – godinu dana nakon početka pandemije. Politika je imala godinu dana da se pobrine oko drugačijih tehnika provetravanja od onog standardnog „otvorite prozore“. Već godinu dana politika je imala vremena da potraži dodatne prostorije za održavanje nastave – bioskopi, crkve, prazne hale… Sve to već postoji.
Nekoliko nedelja uoči ponovnog početka nastave, politika je mogla da organizuje testiranje na koronu u školama, jednom ili više puta nedeljno – ali nije. Koji političar je to stavio u program svog delovanja? Svi pevaju pesmu o „obrazovnoj republici Nemačkoj“, to je već postao evergrin. Ali to pevušenje ne pomaže da vizija postaje stvarnost.
A sad je dogovoreno da svaka savezna pokrajina može sama da odluči o otvaranju škola, za početak verovatno osnovnih. To jeste ispravno, ali je istovremeno i test. Test koliko su savezne zemlje zaista odlučne u nameri da postupnim otvaranjima ponovo počnu da se vraćaju normalnom životu. To će biti i test za federalnu raznolikost. Ona je prošle jeseni zakazala, jer je tada vladala određena doza bezbrižnosti. Donekle su prednjačili su ruralni krajevi i oni gradovi koji su bili uspešniji u smanjivanju broja novih zaraza. To je u redu: zemlja je morala istovremeno da bude „zatvorena“, ali „otvaranje“ ne mora da se dogodi svuda istovremeno.
Konkurencija
Ova 21. sastanak s kancelarkom za premijere pokrajina znači i da na njih raste pritisak. Uprkos opasnim mutacijama sada je definisan i konkretan cilj: dalja otvaranja su moguća tek sa incidencijom od 35 (novih slučajeva na 100.000 stanovnika u sedam dana), između ostalog u sektoru maloprodaje ili muzeja. To su koraci ka normalizaciji, koraci koji se ne naređuju odozgo. To za regione može biti motivacija da ulože više napora – motivacija za svojevrsnu konkurenciju među regionima u pozitivnom smislu. Ali neka to bude konkurencija oko „cilja 35“ u zajedništvu. Sada su na potezu pokrajine, jer čitava zemlja pati već suviše dugo.