Na izlazu iz Erinog života moralo bi da stoji „Akademija“

Era Milivojević, rođen 1944, je likovni umetnik. Utemeljivač konceptualne umetnosti na beogradskoj umetničkoj sceni i jedan od ključnih savremenih umetnika u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji. Ogledao se u mnogim umetničkim vrstama. Smatra se i pionirom umetnosti performansa uopšte. Legendarno je Erino oblepvljivanje tela Marine Abramović, 1971. Radiklano je odbacivao slikarski postupak, time i sliku kao proizvod umetničkog rada. Kasnije, krajem sedamdesetih godina, Era se vraća slikarstvu, ali u sklopu svog programa konceptualne umetnosti. Posebno je značajno Erino korišćenje fotografije, istražujući njome vizuru grada. Razvijao je svoju životnu panoramu grada kao spajanje i beskonačno nizanje fotografija. Dobitnik je niza značajnih nagrada, pa i Nagrade grada Beograda. Preminio je 17. 3. 2021. u Beogradu.

Preminuo je, dakle, umetnik Era Milivojević... Bio je važan deo svih nas (ljubitelja umetnosti). Ogroman. Gromadan. Takav on i ostaje... Ne znam da li sam ikada bio ovoliko žalostan, a da moja ožalošćenost nije žaljenje samog sebe, niti Njega, pa ni Nikoga. Tuga se nadvija nad prekidom nečeg Neponovoljivog, a to jeste bilo sve umetničko u ovom umetniku.

Jer sve što je proizvodio, pa i ako je to radio neponovljivo, a to uvek jeste, kako i priliči velikoj umetnosti, činio je to Era za Trajanje. Dakle, i te kako je delovao ,,ponovljivo" (u sećanju, u pamćenju, ili ko zna već gde)...

A pritom je sve vreme, Era, (ne samo meni) ukazivao, poput „mesije", na nužnost važnog obrta u poimanju istorije i svega što se u (našoj) sadašnjosti događalo da bi postalo deo istorije. Nije Istoriji pridavao primarni, sistemski, dakle, ideološki, značaj. Jednostavno, REAGOVAO je na zbivanja u sadašnjosti. I protivio se svakom institucionalizovanju zbivanja, prevashodno onom koje bi moglo da prebrzo odvede u Istoriju.

Utoliko Era nije bio principijelan, čak i ako je operisao principima. Nije bio moralista, iako je operisao i moralom. Bio je, jednostavno, umetnik, premda je sve vreme delovao protiv umetnosti. A to znači: nije se odvajao od izvora sebe. Dakle, nije napuštao ono pre umetnosti. Nikada.

Znači, nije odlazio na zvanične večere, na bilo kakva arbitriranja, suđenja, pa ni na predavanja. Večeravao je najčešće „s nogu", usput, u stalnom menjanju mesta, prebivališta, stanovišta. Era je bio i ostao uzor bića i tubivstvovanja „putujuće tačke gledišta". Nomad bez presedana.

Nije li on ono otišao u SAD, sa ponudom da tu i ostane, da bi se ubrzo vratio jednostavno zato što nije mogao da prihvati da neko peca ribu na brzim vodama, da bi je (izmrcvarenu i ranjenu) posle vratio u iste vode, ne kao svoju lovinu, nego kao potvrdu nečega čemu sâm Era nikada nije pripadao.

Nije želeo da bude ničiji funkcioner, ničiji maneken, ničija marioneta, ničiji pevač u horu.

– Prisetiću se ovde one generalne probe performansa Medeks, izvedenog u dvorani Ateljea 212, 1971. (u kome sam i sâm učestvovao), kada je arbirtrima, selektorima i direktorima (Jovanu Ćirilovu i Miri Trailović) odbio da i fragmentarno prikaže svoju buduću predstavu, optuživši ih za „fašistoidno grđenje i ubijanje umetničke neponovljivosti".

– Da, voleo je fudbal, bio je jedan od mnogih gledalaca na tribinama, pri čemu je umeo ne samo da prati kretanje lopte na terenu, nego i da motri sve u okruženju: izgled muškarca u redu ispod nas, pa visinu jednog od najboljih odbrambenih igrača, pa frizuru sudije u trenutku protrčavanja, ili boju moga mantila koji sam neko vreme držao preko ruke.

– Ne izlazi mi iz pamćenja prizor veša, odeće, peškira, raspoređenih u otvorenim rafovima ormana (u našem stanu; da, stanovali smo neko vreme zajedno), sa koga je Era „kreativno" skinuo vrata: bili su raspoređeni po bojama; kao i pruge boja na slikama Sezanovih pejzaža, mrtve prirode i portreta. Voleo je Sezana, znad svih; On koji je u svojoj produkciji odbacivao Slikarstvo (da bi mu se onda, ipak, i vratio); jer voleo je ljubitelja slikarstva u sebi; jer umeo je uvek da iznađe tanane veze između umetničke produkcije i recepcije.

– Pitam se: gde je onaj Voz na krivini, dugo „jedina sačuvana Erina slika" (ili jedna od retkih preostalih tada, 1971-1974, koje je prethodno naslikao na Akademiji u Rajićevoj)? Visila je na zidu iznad postelje u kojoj sam spavao, putujući svake noći Nikuda i Svuda.

Ako je iko među umetnicima, bez stida, bez patosa, bez značajnog podizanja obrva, bez ikakvih predrasuda, bio „naš čovek" (i te kako i patetičan, i nervozan, i potišten, ponekad i predrasudan, i samouveren, i nesiguran, i sporan, inatan, buntovan, i mek, tih i dobar, tako logičan, i tako tako intuitivan i empatičan) - onda je to svakako bio On, Era Milivojević, Dosledan, Gromadan, uvek Jasan i Pouzdan. (Žika Dacić: „Da je živeo u Nemačkoj, bio bi Bojs.") (Marina Abramović: „Među nama bio je najobdareniji.")…

Na ulazu u Erin stan pisalo je „Galerija". Na izlazu iz Erinog života moralo bi da stoji „Akademija"; jer Era Milovojević je bio i ostao jedan od najbitnijih učitelja generacija umetnika i ljubitelja umetnosti, neko ko je u svakome ublizu Njemu umeo i nehotice da prenese onaj treptaj uzbuđenja koje umetničko delo, klasično, savremeno, bilo koje vrste i bilo čije, uvek prenosi.

Žarko Radaković je pisac (knjiga „Knifer", „Kafana", „Krečenje", „Priče", „Ponavljanja", „Knjiga o muzici", idr) i prevodilac (mnogih knjiga Petera Handkea). Sa Erom Milivojevićem radio je na tri performansa, 1971 - 1974. Jedan od tih performansa, „Kornjača", rekonstruisao je u svojoj knjizi „Era" (Stubovi kulture, 2010).

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.